Краљ Александар је покушао нешто учинити, измирити националне идентитете и визије елите, ишло је то тешко, безуспешно, хтео је за деценију и по која му је стaјала на располагању да промени процесе који се мере вековима.
Знао сам да пишући о Југославији, када је два пута била једна земља, значи упасти у замку распиривања страсти. Подизати адреналин. Још у петом разреду основне школе у предмету историја схватио сам да се сваки историјски догађај мора разматрати из угла услова у којима је рођен. Оцењивање догађаја из данашњег ракурса мање или више „закривљује историју”.
Идеја југословенства створена је у другој половини 19. века и то код елите у свим јужнослoвенским државама. Србија је била земља са сељачким радним живљем, чак 90 одсто претежно сиромашних, а већина и неписмених. Хрвати били кметови код аустроугарских племића, Словенци се бавили нор-кор (споредним) пословима код Аустријанаца. Уз све то 30 одсто Срба живи ван граница матице. Словеначка елита није знала како да се ишчупа из скоро седмовековног подаништва аустријском цару. Хрватска, пак, знала је да сами не могу сачувати велико море, а српска да једино у новој земљи, Југославији, може обезбедити да сви Срби живе у једној држави. У причи изостављам утицај инофактора не зато што је занемарљив, већ зато што имам ограничен простор за ову врсту текста.
Ова примамљива идеја за ослобођење свих јужнословенских народа, окупљених у једној држави, пала је као занос на врућу плочу, на прегрејану ринглу шпорета који је ложен вековним наслагама историје. У њој епски препеви, усмена предања, црквена појања у којима је причана нека друга историја по којој смо се одржали захваљујући само томе што смо се држали у групи, у задругама, и уз звуке православних звона. Идеја већ на старту бива најпре опечена, а нешто касније и спржена. Енглези кажу пала у „вријући лонац”. Краљ Александар је покушао нешто учинити, измирити националне идентитете и визије елите, ишло је то тешко, безуспешно, хтео је за деценију и по која му је стајала на располагању да промени процесе који се мере вековима.
После Другог светског рата створена је друга Југославија, на потпуно новим основама. Ентузијазам младости из рата преливао се и у миру. Земља се на крилима нових нада најбрже обнављала. Потом стижу инфузије из света, бесплатна помоћ Запада, Руси парирају али не новцем већ отварају своје затворено тржиште за југословенску робу, затим нови подстицаји из света несврстаних. Југославија се развија по највећим стопама раста. Постајемо прави Запад за све земље источно-социјалистичког лагера. А онда нам стиже упакована Марксова формула која каже да на одређеном степену друштвеног развоја нарасле производне снаге долазе у сукоб са ригидним друштвеним односима. Као пиле у кучини запетљали смо се у клупко у коме три јака плетива доминирају, увезују се у неразмрсив чвор: демократија, друштвена својина и национално питање.
Демократија – Најпре су студентске демонстрације 1968. биле прва опомена да нешто не ваља. То се тада није разумело. Тито даје подршку студентима, нажалост, као илузију. То охрабрује неке гласове да наставе са размицањем слободе. Кулминација се достиже 1971. У Хрватској МАС покрет, тежња за већим степеном независности. Тито сече, смењује комплетно државно-партијско руководство Хрватске. На ред долази Србија (1972). Греше неки историчари када кажу да је то била тежња за равнотежом, компензацијом, наводно кад је сменио Хрвате, ред је да смени и руководство Србије. Не! Истина је да су, вероватно најмудријем руководству Србије после Другог светског рата, Марком Никезићем, Мирком Тепавцем, Латинком Перовић одшкринута врата за другачија мишљења. Међутим, плурализам и вишегласје у мишљењима нису могла ићи у корак с једнопартијским системом и његовим монополом. Тито препознаје опасност по партију и његову доминантну улогу, те под оптужбом да се у Србији шири либералан однос према „непријатељима државе” доноси одлуку о смењивању тако названих либерала. Било је то убијање вапијућег гласа за више слобода. Иако ово нису били профилисани зачеци вишестраначја, али његова претходница можда и јесу. Поново су друштвени односи враћени у колотечину из које ће на наплату доћи историјски рачун тридесетак година касније.
Друштвена својина – За разлику од многих историјских аналитичара који су цео свој живот провели на потражној страни буџета, и то директно из скамије, ја сам оживео део Југославије радећи и у привреди. Изблиза и непосредно посматрао ерозију друштвене својине. Бројне примере тог запажања пренео сам у своју књигу „Умирање Југославије”. Овде ћу одабрати само један. Средина седамдесетих година прошлог века. Место дешавања новосадска Фабрика машина „Победа”. Стиже рекламација великог немачког купца на производ увезен из „Победе”. Тражи хитну интервенцију стручњака. Директор предлаже Радничком савету да на пут хитно пошаљу инжињера Н. Н. Куварица Мица чланица савета је против. Прво тражи да се види колико је инжињер дневница до сада подигао па да се онда одлучује… Била је то класична измешаност функције руковођења и управљања. Рачун је платила друштвена својина, касније и социјализам. Ако се овоме дода и превелико социјално законодавство (бесплатна додела станова, регреси) онда с том торбом на леђима тешко смо пролазили на светској утакмици.
Национално питање – Поново тече невидљив сукоб између елите, овога пута комунистичке и народа. Тешко је било у једној земљи одржати равнотежу између једне проевропски развијене Словеније и Космета по много чему још у 19. веку. Тиња сукоб између развијених и неразвијених, развијенима много шта дају за недовољно развијене, а неразвијенима увек мало. Југославија свима постаје тесна. На овим распуклинама ничу велики неспоразуми који у први план избацују етничке предузетнике, соколове наших национализама. Они најпре свест замућују, а онда је и крв потекла. Крај је познат.
Синиша Корица/Политика