Кад би неупућени посматрач са стране црногорску стварност сагледавао само по написима дневне штампе, информативним, документарним и играним емисијама Јавног, порталима и саопштењима политичких актера, у најмању руку (под условом да сачува здрав разум) могао би да закључи да се или на сцени одиграва трагикомедија или је забасао у лудницу. Јер, ако се изузму свакодневна збрајања жртава и обољелих од корона вируса, чији нас трагични биланси једнако сврставају међу губитнике, на сцени је беспоштедни рат свих против свих. Рат у којем је линију фронта тешко повући а често још теже разврстати ко кога и зашто напада. А напада се из свег оружја, најчшће блатом, псовкама, ружењем и подметањем.
У рату у којем је све дозвољено, учесници се не бирају. Устала је кука и мотика, извршена је општа мобилизација, а на прву линију фронта истурени су трећепозивци. Извучене из нафталина, грињом времена нагрижене карикатуре бивших „чимбеника“ старе власти позивају се да својим вјештачким вилицама поново прежвакавају стару мантру о успјешној државној причи која је, на њихово згражавање, прекинута смјеном власти. Одјевени у тоге експерата за све и свашта, својим додолисањем у корист бивших, онако шаролики и распамећени, дјелују више као харлекини а не као савјет мудраца. На нишану им је све, само уколико се уклапа у општу општег страдања миле им државе која је дефинитивно пала у руке освједоченим и вјековним душманима.
Осим лелекања над злехудом судбином „мале“, у сврху доказивања како су „дошли дивљи и протјерали питоме“ стално се покушава тестирати прокламовани пут нове власти. Кад не прође Сребреница, онда је ту честитка Српској, кад утихне помама око опозива усташоидног амбасадора Влаховића и дружине му, онда се потргне избор директора Института за јавно здравље, и тако из дана у дан. Пропитивање власти од стране опозиције је нешто што није само нормално већ је изузетно пожељно у свакој демократској држави. Али, оно што није не само нормално него је ван сваке памети и свједочи о карактеру и стању друштвене свијести овог демократског новорођенчета јесте то што су главни „пропитивачи“ они који су, колико до јуче, својим чињењем и нечињењем, овај државни брод насукали на хридине са којих ће га бити веома тешко вратити на пучину. Тако су ових дана међу најгласнијима Рашко Коњевић, деценијски (са)учесник Милове похаре Црне Горе, Дамир Шеховић, српски главосјеча у образовању и, наравно, незаобилазни и неизбјежни домобран(итељ) из Котора, Пура(н). Као да ни прст нијесу умочили у кашу коју су нам кували и скували тридесет година, сада се са пиједестала праведника бацају камењем на све што значи макар и мали искорак из мрака и странпутице којом су нас водили. И све подсјећа на наслов једне од чувених драма понојног Миодрага Караџића „Само ви ајте, ми ћемо грактат и арлаукат“. Садржинска анализа грактања и арлаукања бивших за траговима садашњих, најједноставније би их подијелила у двије категорије: на мудросере и драмосере, што би рекао наш народ.
Мудросери су оне „паметнице„ које сада (коначно) знају шта и како треба али им се, ето, није дало да ту своју мудрост отјелотворе свих ових година и Црну Гору доведу на мјесто које јој по могућностима припада. Заузети сопственим рачунима и џеповима, а све под заставом и химном „европске“ Црне Горе, довели су нас у најцрњи кут балканског буџака. Сада би да опет буду лучоноше и путоводитељи, свеци и жреци и спасиоци дављеника којег су и ногама и рукама до грла свалили у блато сиромаштва, задужености, мржње и подјела. Међу њима, уз већ побројане Рашка и Дамира, мада би им требало додати и свезнајућу Драгињу, ту су и већ освједочени експерти, како домаћи (Костић, Дрецун, Вујовић, Аџић…) тако и позвани (Јањић, Бисерко, Чанак… ), који свакодневно мудросерају и подучавају незнавене дјелатнике нове власти. Правде ради, огријешио бих се ако им не бих придодао и свезнајућег Меда којем се, руку на срце, мора признати да много зна али никако да „убоде“ мјесто и вријеме испољавања свог (све)знања.
Друга категорија грактача, категорија драмосера по бојности ни најмање не заостаје за првом. То су они који сваки потез, сваку одлуку, сваку промјену и сваки корак нове власти покушавају представити као корак у клерикарно – фашистички, просрпски, четнички, проруски и кознакоји све не амбис у који „нови“ гурају Црну Гору. Њихово арлаукање са разних адреса, повампирење Крста Зрнова, комитских одреда, ловћенских стража, потпомогнуто Мирашевим жалопојкама и пријетњама строгогледајућег Стева Вучинића, подсјећа на атмосферу у Њемачкој уочи Великог рата. Поборници европеизације Црне Горе и њеног превођења у воде прозападних вриједности, без устезања призивају типично балкански метод решавања историјских неспоразума: шуму, крв и братоубиство. Да им руке досежу колико и језици, мало који би Србин, вјерник Митрополије и министар нове Владе зору дочекао.
Срећом, у шуми је ових дана снијег и киша, а док гора озелени… Узалуд се надају и призивају „зло прољеће“ којих смо се као народ довољно наживјели. У тој атмосфери у којој се још увијек осјећа воњ трулежи старог а у којој су прозори провјетравања тек отшкринути, сасвим је природно да овијани криминалац и убица постане „звијезда“ друштвених мрежа и да буде слављен као симбол. Да се „највећи син нашег народа“ који је добром највише задужио себе и своју породицу, и даље понаша као да се ништа није десило и као да му тапији на државу није истекао рок трајања.
„Свуда по свету има будала али изгледа да је код нас централа“, записао је једном мудри Иво Андрић, пророчански антиципирајући вријеме које живимо. А, да је жив, покојни Миодраг Караџић би сада сугурно зашиљио своје бритко сатирично перо и написао други дио своје култне драме и насловио је „Само ви гракћите и арлаучите а ми одосмо својим путем“! И, мада кажу да је бродовима најсигурније у луци, овај на којем смо мора на пучину, на таласе и у олује, јер је лука у којој је сада крцата потопљеним лађама нашег свеколиког живота. Ваља нама преко мора прећи!
Емило Лабудовић/ИН4С