Као што и приличи успешном мировном споразуму, великим бројем међународних конференција обележена је двадесет пета годишњица Дејтонског споразума из новембра 1995. којим је окончан рат у Босни. Иако постоји опште признање да је споразум очувао мир, зачуђујуће је да већина препорука позива на радикалну „ревизију Дејтона“ с образложењем да су босанске институције превише гломазне, склоне корупцији и политички неправедне према мањинама.
Оно што је још чудније, многи предлози који су дати за решавање ових проблема заснивају се на демонтирању самих структура која су донеле и одржале мир. Уместо тога предлаже се да НАТО снаге Хрватима и Србима – који чине половину становништва БиХ и заузимају око 60 одсто њене територије – наметну централизовану државу, против чега су се ова два народа борила у рату. Будући да нема назнака да ће велики број Хрвата и Срба то прихватити, НАТО снаге би у овој варијанти биле посматране као окупациона сила, што је улога која није добро функционисала у Авганистану или Ираку.
Устав Босне и Херцеговине (БиХ), који је настао Анексом 4 Дејтонског споразума, заиста јесте сложен документ. Он је поделио државу на субтериторије, при чему у готово у свакој од њих доминира само једна од три главне етно-националне заједнице: Бошњаци (до 1993. познати као Муслимани), Хрвати и Срби. Ове етно-политичке заједнице повезане су у конфедралну структуру, при чему централна влада има врло мало овлашћења, а чак су и она условљена ретко достижним консензусом представника три заједнице. Готово сва власт почива на нивоима етно-територијалних „ентитета“ – једном српском, другом бошњачком и хрватском, где у овом другом, међу десет кантона има пет бошњачких, три хрватска и два мешовита.
Аргументи критичара
Ипак, конституционализација етно-територијалне одвојености ове три заједнице била је кључ не само за окончање рата, већ и за одржавање мира. Године 2020. се навршило 30 година од првих слободних и поштених избора одржаних на крају комунистичког периода, када се становништво БиХ поделило у три међусобно искључиве изборне јединице – бошњачку, хрватску и српску. По једна странка освојила је готово све гласове те заједнице, док су оне које су обећавале социјалдемократију равноправних грађана постигле врло лош резултат.
Будући да су Бошњаци чинили 43 одсто становништва, Срби 34, а Хрвати 17 одсто, формирање заједничке државе било је могуће само ако се припадници три заједнице сложе са том идејом. Трагично, али не и изненађујуће, тај подухват није успео: док су Бошњаци желели снажну централну владу, Хрвати и Срби су ратовали против идеје да им се наметне тако централизована држава. У Дејтону су прихватили да буду део БиХ само због тога што је централна власт те државе замишљена као институција са врло мало овлашћења.
Критичари тврде да је овај систем етно-територијалне поделе власти недемократски јер спречава грађане да формирају не-етничку већину и онемогућава припаднике мањина да се кандидују за неке функције. Они такође тврде да корумпиране етно-националне елите користе слабост централне власти за лично богаћење. И коначно, они тврде да могућност лаког блокирања консензуса спречава централну владу да доноси наводно неопходне одлуке, посебно оне које се тичу уласка у НАТО.
Многи проблеми Босне, међутим, нису последица дејтонског устава, или неуспеха у вези приступања НАТО. Према индексу перцепције корупције Транспаренси интернешнела за 2019. годину, БиХ је постигла бољи резултат од НАТО чланица Албаније и Северне Македоније, за нијансу лошији од Србије и чланице оснивача НАТО-а Турске, а далеко бољи од Ирака и Авганистана, где су дуготрајне америчке окупације довеле до стварања држава које су мање одрживе од БиХ. Ниједна од ових држава нема дејтонски систем, мада би можда Ирак прошао боље да је примењен предлог тадашњег сенатора Џоа Бајдена из 2006. године да се Дејтон искористи као модел за државно реструктурирање.
Чему дестабилизација?
Што се тиче наводних антинационалистички расположених грађана који су обесправљени дејтонским етно-конфедерализмом, они се врло ретко могу пронаћи било где осим у расправама политичких кругова. На попису становништва 2013. године, скоро 97 одсто становништва се изјаснило као Бошњаци, Хрвати или Срби. Само један одсто становника се изјаснило да су етно-национално неутрални „Босанци“. Три међусобно непомирљиве етнонационалне бирачке заједнице на тај начин тачно одржавају поделе у друштву.
Рат који је завршен у Дејтону водиле су три етнорелигијске војске за три различите државе: претежно муслиманска Армија БиХ за целу Босну, укључујући и места са малим бројем муслимана; Војска Републике Српске за српску отаџбину која би укључивала неке делове БиХ, и Хрватско вијеће одбране за хрватску отаџбину која би укључивала остале делове БиХ. Територијалне поделе у Дејтону углавном су пратиле линије фронта између ових снага, чији се мртви данас обележавају одвојено, и то ретко у истом граду, као муслимански „мученици“ (односно шехиди, што је арапска реч), хрватски „бранитељи“ и српски „борци“.
Дејтонски устав је у суштини ову подељену кућу прогласио кондоминијумом, упркос томе што два од три станара одбијају сувласништво. Кондоминијум се може наставити само ако та два станара – Хрвати и Срби – увиде да трећи неће покушавати да преузме њихове делове куће. Већина предлога за „поправљање Босне“ који долазе са америчких института своде се на то да НАТО помогне Бошњацима у таквом преузимању, намећући централизовану владу Хрватима и Србима. Тешко је замислити ефикаснији начин за дестабилизацију Босне. Још теже наћи оправдан разлог за такве предлоге.
Босна није оваква каква јесте због Дејтона, него је Дејтон такав какав јесте због природе босанског друштва. Дејтонски систем одржава мир двадесет пет година. Зашто сада дестабилизовати Босну?
Нови Стандард