Наднаслов овог осврта ауторов је дуг према кућном васпитању и успомени на покојну мајку која га је, и већ оматорелог, стално упозоравала да није пристојно пљувати (ни по поду, ни по људима) и псовати. Ипак, термин којим је насловљен овај текст неотуђива је својина српског језика, налази се и као инфинитив и као глагол у свим речницима од Вука наовамо и у свакоднеевној је жаргонској употреби. А и кад је о значењу ријеч нема пуно спорења: то је испољавање емоција и става, манира и храбрости које немају упоришта у стварном потенцијалу, могућностима, спретности и менталном склопу „искурченог“.Или, краће речено: плашење мечке решетом.
Овакво понашање нарочито је карактеристично за нас из Црне Горе, свеједно како се сврставали. На ниво анегдота и вицева издигнуте су „плаве груди црногорске“, плаве од бусања и ачења, од „растјеривања Турака на буљуке“ и подвиженија свакојаке врсте. Ни данас се не заостаје, ни данас не фали оних који су наводно „кадри стићи и на страшном мјесту постојати“ а у ствари најкадрији „утећи“ и ојкати из добро утврђених и заштићених бусија. Разлика је једино у томе што се курчење из анегдота и друшта етаблираних лажова преселило тамо гдје му мјеста нема и не смије бити – у политику.
Курчи се предсједник државе и неће да потпише законе, курче се амбасадори и неће да се одазову министру и премијеру, курчи се пола Државне изборне комисије и неће да изврши оно на шта је законом обавезана, курче се новопечени опозиционари и неће на сједницу, курчи се Тужилаштво и тренира строгоћу над дјевојком која се, очигледно, зајебава, да опет опростите. И сви су истурили груди своје мушке и млатињају по њима као Кинг Конг кад се уплаши. Курче се и „курта и мурта“, од Коњевића до Шеховића, од Драгиње до оне са капом (ками капи на манитој глави), курче се „куси и репати“ са екрана Јавног, курче се и они иза екрана… углавном, курчење и надкурчавање мимо сваке мјере.
И добро је што је тако. Добро, јер „не пада снијег да помори свијет“, а претходно поменуте „звјерке“ само остављају трагове по којима се види да су само – мишеви. Људски и политички. Опрости, мајко, ево пљунух и ја.
Предсједник само показује да, колико год је „висок и далеко види“ (ако се још сјећате рекламног слогана са почетка његове каријере), није дорастао мјесту на којем је. И није предсједник свих грађана, на шта га Устав обавезује, већ само предсједник странке у расулу и извршилац налога брата му и његове дружине. Амбасадори само показују да још нијесу овладали елементарном дипломатском етикецијом и обичајем старим колико и дипломатија који налаже да се из дипломатије излази онако како се у њу и ушло: вољом партија на власти.
Државна изборна се само обрукала и понизила правничку професију, нови опозиционари су само скочили себи у уста и показали колико су доследни ставу којим су критиковали сличне опозиционе поступке док су они били власт. Тужилаштво само показује своје тужно лице правде тиме што „ефикасно“ процесуира очигледно фејсбук измотавање једне цурице а јуначки ћути на отворену пријетњу ратом оног разбацаног „патриоте“ Шукрије Џефераџовића. А о осталим курчевитим актерима актуелне политичке збиље Црне Горе грехота је арчити ријечи и вријеме.
И тако, нема дана кад нечије политичке груди не одјекну шупље и празно, пријетњом како ће ови нови видјети свога Бога и како ће бити заустављени у свом сулудом науму да Црну Гору преселе у Пржогрњце Доње. Али, што се гласније бусају, све је очитије да вријеме у њиховом пјешчаном сату цури без престанка и да је све ближи тренутак кад ће умукнути и поклопити се ушима. И још нешто, пошто предсједнику предстоји Конгрес, треба му прибавити што гласнија појачала како би му курчење чули и они делегати који ће учествовати „он лајн“. А и да се одлазећа и обрукана ДИК изјасни хоће ли му признати кворум и гласове „он лајноваца“ из Рожаја, Гусиња, Бијелог Поља и од којекуда све не. Да му Душко не би потврдио и прогласио избор.
Емило Лабудовић/ИН4С