Убјеђујем себе како је превише, како је залудно и да личи на лајање док караван замиче, да сам досадио и себи и другима, и стално обећавам себи: доста је. И таман кад раскрстим сам са собом, кад одложим „перо у сошке“ и препустим се читању других (а код нас је, изгледа, више оних који пишу него оних који читају) збиља у којој јесмо донесе нешто на шта нико нормалан (ако још таквих има) не може да одћути. Јер, ето, десило се чудо над чудима, нешто након чега ће Црна Гора коначно да одахне: ухапшени су Наталија Нилевић и Љоро Нрекић.
Двоје највећих „кримоса“ овог времена, Бони и Клајд наших дана, највећа напаст која се надвила над ојађеном „малом“ коначно су иза решетака и, ето, „проведрило је поврх Горе Црне“! И како онда да тај ванредан успјех тужног Тужилаштва не буде награђен аплаузом какав ни медицинско особље није доживјело, док смо се још дивили њиховој немјерљивој жртви.
Она Нилевићка је, можете мислити, пријетила како ће поклати све Албанце и Црногорце и као таквој мјесто јој је тамо гдје су је и смјестили. И не би ту било мјеста жаљењу и самилости кад би притворску јединицу у подруму полиције подијелила, рецимо, са Браном Мићуновићем, неким од вођа постојећих кланова, оним Муховићем који пријети новим „тракторијадама“, оном „мирном“ Мирном Никчевић из амбасаде која је хтјела да и Храм и све нас у и око Храма преда огњу. Па онда са Џефераџовићем, шароликом дружином акажемика, историчара и „комита“ који се, огрнути у зелено, поваздан сликају и пријете свему што није ултрацрногорско и није ДПС. А прије свих, Нилевићева (ваљда се тако каже) је требало да се нађе у друштву ни мање ни више него – предсједника државе. Јер, он је прије свих, јавно запријетио да ће сви који се не навикну и не прихвате „његову“ Црну Гору – видјети своје. И није му та једина. Свака његова тирада завршавла се отвореним пријетњама другомислећима, опозицији, и нарочито Србима „унајмљеним“ од Москве и Београда. И… ништа. Тужно тужилаштво је јуначки и курчевито ћутало. А то њихово ћутање плаћала је и плаћа „боранија“ попут поменуте Нилевић или оног момчета којег је прдњава првог полицајца Црне Горе коштала 500 евра. Како би рекао наш народ: кад не смију по коњу, бију по самару.
Слично је и са оним Љором. Човјек који је радио само оно што су радили сви ДПС функционери, запошљавао на државна јасла браћу, кумове и рођаке „браће и кумова“, обрао је бостан усред зиме кад му вријеме није. Љоро је, наравно, заслужио да се нађе ту гдје се нашао, али не никако прије, рецимо, оног Зорана Јелића, творца чувене формуле „једно запислени = четири гласа“, па Милутина Симовића који је исту формулу рачунао у односу на јунице, Верице Мараш, Мугоше и Мига Стијеповића који је и плаћао (живјела Кнежевићева коверта) и запошљавао, па директора свих јавних предузећа колико их има, Електропривреде, Монтенегро ерлајнса, Аеродрома и, посебно, Централне банке која је била резервисана за дебело ухљебљавање татиних синова и кћери. И свакако не прије Душка Марковића и сарадника му који су, у интеррегнуму од завршетка избора до инаугурације нове Владе, запослили и подијелили рјешења стотинама радника, пардон: присталица илити оних које је „препознао терен“. Љоро је, дакле, само курокасалица у подугачкој ДПС/СДП/СД/БС „сватовској колони“ која је пила и шенлучила а рачун плаћали они који нијесу ни лук јели, ни лук мирисали. Али, тужно Тужилаштво је, опет, ударило по репу, тек колико да се види да и они нешто раде.
Примјери правде, макар и овакве, душевна су храна обесправљеном, погаженом и пониженом народу и буде наду да она народна о њеној спорој али дугој руци није смишљена само за утјеху. Али, Љоров случај, колико год био ефемеран у каљузи самовоље, бестијалности и безвлашћа бивше власти, има додатну специфичну тежину. Он је јасна и недвосмислена порука управо бившим и још актуелним челницима ДПС шта их чека и колика им је употребна вриједност у настојању њиховог идола да се по сваку цијену одржи на власти. Љоро је тек почетак списка оних које су Ђукановић и његово тужно Тужилаштво спремни да пусте низ воду чекајући да се олуја слободе стиша и опет зајашу коња. Хапсиће једног по једног Љора, ако се мора све редом до чланова Прве фамилије, само да се одржи привид правде и законитости. Јер Милу ни Свето није био светиња, само ако се мора. И нема те личности из његовог окружења коју није спреман да, као „Гојковицу младу“, узида у Скадар своје владавине. А све скупа подсјећа на наслов познатог романа Александра Тишме „Употреба човјека“, с тим да се овдје више ради о – злоупотреби.
Оде Љоро, остали чекају свој ред да, као у доба Астека, буду жртвовани у славу свога бога. А иде и Конгрес ДПС, па нека сви они који су до јуче гинули за својим „божанством, царем, бритвом и краљем из Растока“ добро размисле колико је вриједан те цијене.
Емило Лабудовић/ИН4С