Уистину је претешко човјеку да свједочи о дјелу и животу некога чија светост и свјетлост имају такву моћ и такав сјај какву има неумрли наш Митрополит Амфилохије. Нарочито је то тешко ако се неко осјећа не у потпуности достојним за таквом чашћу која му се ненадано укаже.
Потписник ових редова је управо у таквом осјећању док настаје овај прилог као допринос напору прегаоца Слободана Чуровића Аписа да сабере слова (под)сјећања на личност блаженопочившег Ђеда за потребе зборника који је у изради.
Сјећам се, дакако, првог сусрета с митрополитом, као и свих својих узбуђења која је тај сусрет пратио. Сусрета и разговора који је Митрополит започео и завршио нашим Косовом и нашом Метохијом. И сваки следећи, а било је их је безброј у периоду дужем од двије деценије, носио је све снажнији печат светог Косова и свете Метохије.
Уосталом, борба за Космет као највећу и непролазну вриједност у Срба, обиљежила је читав његов овоземаљски живот. Сваки његов покрет, сваку његову бесједу, сваки његов уздах, сваки Ђедов поглед и трептај!
Косметом је живио, Космету се исповиједао, Космет нам је чувао молитвом на темељима спаљених цркава, састављањем искасапљених и раскомаданих тијела мучених метохијских Срба, евакуацијом опкољених грађана Пећи у окупацији 1999.године…
Као новинар објавио сам већи број интервјуа са Митрополитом. Не сјећам се да је неки од њих завршен а да у њему није говорио о српском Јерусалиму. И то независно од теме и постављених питања.
Као вјерник пристуствовао сам бројним литургијама које је служио Митрополит. Готово да не памтим да је током литургијских бесједа изоставио да подсјети на значај и светињу Косова и Метохије и на неопходност да слиједимо јеврејски примјер и поздрављамо се на сваком дијелу земљиног шара гдје нас има са – „Догодине у Призрену“. Све док, како је говорио, неонацистичка окупација најважнијег дијела Србије – траје.
У наручју Митрополита тражио сам утјеху и за сваки страх од издаје Косова и Метохије, када год би на тако нешто „замирисало“. С Косметом на уснама и високо узгигнутим крстом у руци, поздрављао је и благосиљао наш свети владика Црну Гору и Брда откако је био заогрнуо владичанско одијело. Тако једне прилике и у завичају мојих предака, намученом и јуначком Лутову, у Братоножићима.
У безводном кршу сјећањем на заједничке нам претке и њихове подвиге у прошлим (не) временима, још једном тада скупа печатирасмо заједничко, како је волио да каже, косовско и лазаревско опредјељење.
Митрополитова баба Љубица (Грујичина) је управо из Лутова, од Јовановића, па мојој срећи није било краја након што смо много прије дружења на сабору у Лутову 2007. године констатовали и своје релативно блиске рођачке односе.
Није крио Митрополит одушевљење подухватом Светозара Н. Јовановића, почившег адвоката београдског, који је завичају у Лутову оставио, на врху Пиштека, поред осталог и несвакидашњи камен – споменик погинулим Лутовцима (сви који потичу из Лутова, а не само они који су узели презиме Лутовац по мјесту поријекла) од краја 17. вијека до 1945., који је исклесао својом руком, и то у позној животној доби.
Док је стајао на рушевинама огњишта своје бабе Љубице, причао је митрополит с огромним поносом о чувеном лутовском четном барјаку из Битке на Фундини, са 404 зрнобојине (рупе од метка) који се чува у Ермитражу, највећем музеју на свијету, у руском граду Санкт Петербург. Тај барјак, као симбол јунаштва народа Црне Горе књаз Никола поклонио је руском цару. А црногорски књаз и краљ посветио је лутовским јунацима из фундинског боја и стих који је адвокат такође уклесао у стијени – споменику:
„А за храброст Лутоваца,
Јунаштву им барјактара,
Би гудало с удивљењем
Стало само у гуслара“
Са сваке стране је, дакле, Митрополиту имало по коме доћи да бивствује као највећи међу својим савременицима и завриједи вјечност. За побједу и слободу Црне Горе изборио се док је још ходао земљом. За коначну побједу на Косову и Метохији и Слободу, потребна нам је, више него икад прије, опет његова помоћ. Својом светошћу и молитвама пред Свевишњим који га је узео под своје окриље, наш ће пресвети Митрополит и ову битку добити као небески предводник армије светих косовско-метохијских ослободилаца.
То знамо јер вјерујемо! Као што је вјеровао и Митрополит и показао нам како се побјеђује!
Миленко Јовановић/ИН4С