По Американцима би Инцко изгледа вечно остао В. П. у БиХ, по Русима пак требало би укинути и саму институцију високог представника. Немци су изненада огласили свог кандидата за новог В. П., Кристијана Шмита, али и Вашингтон и Москва су прећутали тај компромис.
Сензација је већ сама вест да одлази амерички Европљанин Инцко, који је због својих пробошњaчких ставова и дужине боравка у Сарајеву постао, попут Бегове џамије, знак препознавања муслиманског града. У Бањалуци једва чекају да оде због стигматизација РС пред СБ УН. У Грудама зато што подржава изборну аномалију Комшић. Чак и Бошњацима је крив што не утера у суру невољне комшије. Све заједно у сиромашној БиХ иритирала су их његова висока примања за нерад. Ни посматрачи са стране нису разумели зашто недјелатни В. П. седи у БиХ дуже од свих шест претходника заједно.
У једном моменту, пре обнове Хладног рата, постојао је консензус ЕУ, Русије, Србије Хрватске, РС и „ХБ”, да је функција В. П. по слову Дејтона временски потрошена и политички превазиђена, те да би је требало укинути. Међутим, отварање питања Инцковог мандата за Американце би значило и отварање питања опстанка протектората, а за Бошњаке опстанка БиХ. Зато су САД тему скренуле „са дејтонског на бриселски колосек”: 5+2 услова по којима ће БиХ „касно увече изаћи из протектората, а рано ујутро ући у ЕУ”. Инцко је чак задржао и бонска овлашћења, али их је замрзао и притајио се да би „дао шансу домаћим актерима да се договоре”.
Но, поводом Бајденове победе изненада се предомислио: „Додик и Човић су прокоцкали шансу” и на бошњачко одушевљење запретио је да ће активирати бонска овлашћења. Председник САД, истина, спада међу оне који деле визију „и 21. век биће амерички”, чак је поменуо и враћање оружаним интервенцијама и недовршеним пословима у Босни, али чињеница је да нисмо 1990, него у 2021, да САД већ сада мање предњаче, а више коче конкуренцију. Из Брисела пак отворено кажу да ЕУ нема капацитет да прими Балканце чак и ако испуне све услове, па је за БиХ отпала перспектива чланства као једино заједничко опредељење сва три народа. Успех „робусне координиране интервенције Вашингтон–Берлин/Брисел у БиХ”, коју су новом председнику и конгресу препоручили Сервер и Бугајски могао би западним савезницима да се причини као права прилика. Мали залогај који би нахранио пољуљано самопоуздање и ојачао заједништво САД и ЕУ у борби против „малигног утицаја Русије”.
А ту је опет и „баба на метли” која је знала да каже: „Шта ће нам најјача армија на свету ако је не користимо?!” и „Вредело је побити хиљаде ирачке деце за рушење Садама!”. Под насловом „Бајден и спољне интервенције” угледни Џозеф Нај теши да интервенције не морају да значе ракете, него нпр. помоћ НВО. Лавров је и приликом недавне посете Сарајеву поновио подршку Русије (изворном) Дејтону и укидању институције В. П., а то је оно што Комшић и Џаферовић нису желели да чују, па су се сакрили иза заставе и иконе. Да ли ће САД и ЕУ удружено ићи на заоштравање или ће закључити да се, како на КиМ, тако и у РС, ништа не може без Русије?
Исход натезања ужета око Босне пре свега ће зависити од тога колико ће Српска имати воље, јединства и одлучности да се супротстави. Власт у РС је током Додикових неколико узастопних мандата стекла искуство. „Праћење и пружање помоћи”, „уставне реформе”, „функционалнија БиХ” и сл. бенигне синтагме западне дипломатије Срби читају као плеоназме за превару, диктат и насиље. Тешко би прошло чак и оно што би, неким случајем, било и беневолентно РС је развила и ефикасне политичке механизме блокаде притисака, али без јаког лидера све би то неупоредиво слабије функционисало. Пожељни су слаби државници на челу нестабилних коалиција и кохабитација, са танком већином у подељеним друштвима. Зато је у случају Српске мета пре свега Милорад Додик, па се чак и придружени отпор хрватског лидера Човића тумачи као утицај лошег друштва. Но, и РС има адуте да издржи најављени удар.
У БиХ више нема националне мешавине, до рата главна препрека територијалне поделе: нови попис верификовао је симетрична узајамна етничка чишћења и повратак на огњишта више нико и не помиње. Затим, Хрвати су променили страну и ступили у савез са Србима против бошњачког унитаризма. Даље, матице су ојачале: Хрватска је постала чланица ЕУ, а Србија је економски и међународно ојачала, те отворено стају у одбрану својих сународника у суседству. Најзад, након четврт века мира нема промена без консензуса домаћих актера, те САД и Русије.
Укључивање Додика и Човића у заседање СБ УН, без обзира на Додикову грубу реторику, или баш због ње, показало је да Инцко нема ауторитет и да га два од три народа у БиХ не прихватају. Томе ваља додати и њихово упозорење, засновано на информацијама БНД-а, да је Инцко у својим извештајима прећуткивао наклоност бошњачких цивилних и верских власти према насилном исламизму. Немачки амбасадор у СБ УН највише је бранио Инцка, да би Берлин већ сутрадан предложио новог В. П.
Бајдену ће у фокусу бити Русија, Кина, ЕУ, али и нова унутрашња политичка превирања пре но БиХ. На предлог Сервер–Бугајски да се Додик стави и на црну листу ЕУ, делегат Брисела у Сарајеву Аустријанац Јохан Сатлер похвалио је Додиков допринос процесу евроинтеграција. Према неким коментарима, Шмит би могао да прође само уз дил Меркелове са Путином против америчког миљеника Инцка. Међутим, колико је мало вероватно да би Русија одустала од укидања ОХР-а, толико је и да би Бајден прихватио дил направљен мимо њега. Истина, уз В. П., који је по правилу Европљанин, постоји и заменик, који је увек Американац, и који се у неким ранијим мандатима више питао него његов претпостављени.
Објективно, кључни аргумент за Српску представља потпуни дебакл неолибералног концепта „изградње државе” (Босне) и „изградње политичке нације” (босанске) на коме
Запад и даље бандоглаво јаше, иако пројекат ни после 25 година није одмакао даље од почетка. Напротив, враћање неколико надлежности РС и увођење друге изборне јединице у ФБиХ допринело би више миру и стабилности у БиХ него фикција „јединствене грађанске БиХ”. За то, како рече Жељка Цвијановић, „нису потребни ни стари ни нови Инцко”.
Ненад Кецмановић/Политика