Доказано је да организованог криминала, тј. организованих криминалних група нема без блиске сарадње државних органа и криминалних структура. У Црној Гори је то посебно јасно имајући у виду шта се све дешавало претходних тридесетак година под влашћу Мила Ђукановића. Убиства која никад нису разјашњена (а камо ли процесуирана), отмице грађана, рекетирање инвеститора, застрашивање новинара и гушење слободне штампе (између осталог и убиством власника и главног уредника листа ДАН), шверц цигарета и наркотика, нарко групе које су од локалних постале глобалне и које су натерале чак и највеће државе да се боре са њима и сл.
Овоме треба додати нелегалну градњу и девастацију природне средине, отимање обале, приватизацију која је деценијском муком грађене фирме предала у руке људима (ако се тако могу назвати) блиским Ђукановићу и првој породици.
У еколошком смислу Црна Гора је постала црна рупа на свим картама стања природне средине – од покушаја потапања Таре, изградње мини хидроелектрана (погађате опет у власништву прве породице) па до, чини се, намјерног еколошког геноцида који је спровођен на Сјеверу Црне Горе (нарочито у оним срединама гдје је становништво већински гласало против Ђукановића и његових сателита). Најбољи примјер за то су Пљевља и неконтролисано загађење од стране Термоелектране Пљевља. Зашто Пљевља – па зато што су Пљевљаци од почетка били против политике Мила Ђукановића и зато што је Ђукановићу одговарало да се што већи број гласача против њега одсели у друге државе. Еколошки геноцид – није претјерано рећи.
Како је Ђукановић спроводио своју политику и да ли је могуће да у слободарској Црној Гори није било људи (изузев часних примера из опозиције) који би подигли глас против њега. Једноставно. Знао је у „главу“ ко је за њега, ко је против, ко се може поткупити а ко уцјенити. За ово је користио три канала обавјештавања: прије свега полицију на челу са Веселином Вељовићем и АНБ на челу са Душком Марковићем.
Други канал обавјештавања су били криминални кругови који су знали одлично шта се дешава у том полусвијету. За Ђукановића важни подаци јер је могао да манипулише, усмјерава једне на друге, оне опасне који су много знали чува, а оне опасне по њега процесуира (на различите начине).
Трећи канал су били (мада све мање) тзв. повјереници и активисти ДПС-а који су о свему обавјештавали „Господара“. Није било породице а да о њима партијски шпијуни нису написали све до чега се могло доћи.
Овако обавјештен, Ђукановићу је лако било да преко послушника у Тужилаштвима и судству спроведе освету над неистомишљеницима или награди ниским казнама „своје“ играче.
Црно да црње не може бити. Чак и после побједе демократских власти, многи од ових механизама су остали активни и отворено опструирају рад Владе проф. Кривокапића.
Највећи проблем је што су сви ови актери увезани, знају једни другима за злодјела и на тај начин једни друге држе у шаци.
Највећи проблем је наравно Полиција. Све које је Веселин Вељовић поменуо у позитивном смислу а камоли поставио или наградио су људи који су уништавали Црну Гору и њен уставни поредак.
Да ли има решења? Има. Када је Италија одлучила да се бори са мафијом, победила (истина уз жртве) је тако што је довела професионалце који никада нису имали контакта са криминалцима или корумпираним бирократама. У овом тренутку је најважније да се за директора полиције постави човјек који није био ни у истој просторији са Вељовићем и Марковићем а камо ли био постављен од стране ове двојице. Гледајући списак кандидата, види се да такви постоје и да су конкурисали за мјесто директора. На комисији је, али и на Влади Црне Горе да одлучи шта хоће: континуитет са прошлим властима преко људи из полиције и АНБ или свеж почетак са неукаљаним директором који може тужиоцима да пружи необориве доказе – доказ пред којима ни тужиоци неће моћи да предмете ставе у фијоке.
И још нешто. Исправио бих се за крај. Ђукановићев режим није био организована криминална група. Био је то – заједнички злочиначки подухват.
Д.Б./ИН4С