Шекспир је рекао да би ружа једнако мирисала и да се друкчије зове, а „малошенгенски” народи то исто кажу приземније лирично: зови ме и лонцем, само ме немој разбити. Ако се метафора босанског лонца већ пречесто користила као симбол сукоба, време је да балкански лонац почне да призива идеју лепоте јединства у различитостима.
Ако постоји симбол уједињене Европе, то је путовање без граничних контрола. Нарочито за већ мало старије генерације, које памте хладни рат, то је најјача могућа илустрација прогреса, јача чак и од чињенице да и у Португалији и у Финској и у Холандији и у Грчкој, кафу, вожњу таксијем, књигу у књижари или сувенир на уличном штанду плаћаш у еврима.
Ко памти кључну митску и поп-културну границу из времена СФРЈ, ону између Југославије и Италије, надомак Трста, никад неће заборавити тренутак кад је први пут из Словеније прешао у Италију, а да га нико није ни легитимисао, док некадашње граничарске кућице изгледају као трагови и артефакти неке давне и заборављене напретком превазиђене цивилизације. Није постојала боља цака за рекламне кампање популаризације идеје Европске уније од пропусности и фактичке избрисаности постшенгенских европских граница. Добацило је то и до често цитираних мудролија Рамба Амадеуса о томе како можеш да пређеш Европу уздуж и попреко, а да те нико не заустави и упита за јуначко здравље, док те на Балкану на максимално свака два сата дочека нека граница.
Нажалост, међутим, утопија је постојала само до првих невоља у рају. Свака безбедоносна или терористичка претња почела је да враћа граничне контроле и између земаља које су унутар шенгенског споразума. Пре коју годину, путовао сам на књижевну резиденцију у Грац, па сам после граничне контроле између Хрватске и Словеније био сигуран да више нема легитимисања до крајње дестинације. Не лези враже, на словеначко-аустријској граници чека нас врло детаљна гранична контрола, скоро као у хладноратовско време, као кад се она Ле Кареова јунакиња из „Мале бубњарице” ваљда на истој тој граници презнојавала јер је преносила експлозив.
У последњих непуних годину дана, у пандемијском контексту, свако мало слушамо како се ова или она шенгенска земља затвара према својим такође шенгенским суседима. За све људе који имају позитиван сентимент према идеји европског уједињења то мора да делује разочаравајуће. На први наговештај проблема, враћамо се на „дифолт” подешавања, на идеју старинског националног суверенитета.
Кад су пре неких годину и по дана, или тако нешто, лидери Албаније, Македоније и Србије изишли у јавност са идејом јачег регионалног повезивања западнобалканских земаља које још нису пуноправне чланице Европске уније, та је идеја постала позната под егидом „мали шенген”. Највећи део регионалне јавности идеју је дочекао на нож. За неке је то био наставак великосрпске хегемоније другим средствима, за неке васкрсавање мртве Југославије, а за неке утешна награда за земље које Европска унија заправо и не жели у пуноправном чланству. Веће симпатије према целом пројекту показала је, барем је тако деловало, такозвана међународна заједница.
Идеја „малог шенгена” дочекала је свој први озбиљан тест пре него се поштено и укоренила. Сиромашни западни Балкан је под ударом пандемије барем подједнако јако као и богата Европска унија. И како се тек наговештени „мали шенген” носи са проблемом пред којим посрће прави „велики” шенген? Добро, хвала на питању. Сјајна илустрација тога је рецентни договор да се за путовања држављана „малошенгенских” земаља из једне у другу не тражи ПЦР тест.
А симболички можда и још лепши потез јесте одлука Србије да донира одређену количину вакцина Северној Македонији те, како се такође чује, Републици Српској односно Босни и Херцеговини. За разлику од свог јужног и западног суседа, Србија је успела много ефикасније да се снабде вакцинама. И наравно да су свакој држави њени држављани приоритет, али не треба занемарити ни важност добросуседских пријатељстава. То су прави сигнали сарадње, не неко позерско улагивање Европској унији и међународној заједници. То је начин да се скупа гледа у заједничку будућност, много ефектнији и ефикаснији од јефтиног сентименталног инсистирања на југословенској прошлости коју делимо.
Можда „мали шенген” и није идеално име за ову идеју регионалног умрежавања и добросуседске сарадње, али име је мање важно од суштине. Шекспир је рекао да би ружа једнако мирисала и да се друкчије зове, а „малошенгенски” народи то исто кажу приземније лирично: зови ме и лонцем, само ме немој разбити. Ако се метафора босанског лонца већ пречесто користила као симбол сукоба, време је да балкански лонац почне да призива идеју лепоте јединства у различитостима.
Мухаред Бездуљ/Политика