Зашто се једном упућеном вашингтонском инсајдеру чини да се трамповцима смеши судбина која је задесила српски народ током последње деценије двадесетог века?
Тачно пет дана после упада демонстраната у зграду америчког Конгреса у Вашингтону, бивши Трампов писац говора Дарен Бити је објавио занимљив твит: „70+ милиона Американаца су сада фактички Срби из деведесетих”. Судећи по још неким твитовима, интервјуима и објављеним текстовима, Бити је доста занимљива и образована личност.
Средином прошлог септембра, у интервјуу са популарним конзервативним водитељом Такером Карлсоном, Бити је оценио да је у току „обојена револуција” против актуелног америчког председника, по моделу какав се посебно користио у источноевропским земљама од стране америчких политичко-безбедносних структура. И не само да су коришћене исте тактике, већ су их примењивали „исти људи” који су усавршавали занат у иностранству свргавајући „стране лидере који им се не допадају”.
Према Битију, кључни човек у операцији против Трампа је био Норм Ајзен, адвокат, бивши дипломата, високи саветник Барака Обаме и сарадник Бајденове кампање, који је био „кључни архитекта” свих напора да се Трамп „цензурише, тужи, опозове и свргне”. Уз то, Ајзен је аутор „приручника за обојене револуције” насловљеног Приручник демократије, у издању једног од најмоћнијих америчких неолиберал-интервенционистичких „тинк-тенкова” – Брукингс институције.
Жртве истих непријатеља
Дакле, ето бар једне сличности са Србима – и трамповци су жртве једног типа обојене револуције. Али, сигурно је да Бити није мислио (само) на то, поготово пет дана после догађаја од 6. јануара којим је Трампово свргавање заокружено. Јер, обојена револуција у Србији се није десила током деведесетих, већ 2000. године.
Сличност поражених трамповаца и Срба из деведесетих огледа се у томе што су и једни и други стављени ван закона, сатанизовани и цензурисани од суштински истих снага – глобалиста, „хуманитарних” интервенциониста, милитариста, медијских монополиста, радикалних пропагатора разних „идентитетских” политика.
Занимљиво је то дељење истих непријатеља. Није случајно што је толики број Срба осећао и још увек осећа скоро инстинктивни афинитет према Трампу, упркос очигледним разликама. Оно што је посебно занимљиво јесте да је судбина једног сатанизованог, циљано осиромашеног и оклеветаног балканског народа сада задесила око 75 милиона Американаца који су гласали за важећег председника још увек најмоћније државе света.
Јер, после 6. јануара, амерички корпоративни медији су препуни позива на „депрограмирање”и „чишћење” Трампових гласача и присталица, који се етикетирају као „домаћи терористи” и „бели супрематисти” (Хилари Клинтон) које треба ставити на црне листе приликом будућег запошљавања (водитељ Си-Ен-Ен-а Џејк Тапер), или се чак пореде са Ал каидом (бивши командант америчких и савезничких снага у Авганистану Стенли Мекристал) и затвореницима у Гвантанаму (бивши главни тужилац у затвору Гвантанамо), и то неповољно.
А пошто су практично сви главни медији и друштвене мреже у рукама естаблишмента који се, преко Бајдена, не само тријумфално вратио у Белу кућу већ и успоставио контролу над оба дома Конгреса – Трампу и његовим присталицама је практично одузета и могућност да се јавно бране. Све ово сигурно звучи врло познато просечном Србину који је прошао кроз девдесете. Вишегодишња сатанизација, скоро тотална медијска блокада, медијски линч, доношење пресуда без доказа или уз помоћ политизованих судова попут Хашког трибунала.
Гебелсовски методи
Јасно је да, у оба случаја, циљ није само наношење политичког пораза већ тотално уништење противника, не бирајући средства. Али, шта то трамповци и Срби имају заједничко да би делили истог, моћног противника?
Сигурно не „бели супрематизам”. Са своје стране, Трамп је за неколико процената повећао број црних и латино гласача који су гласали за њега у односу на претходне изборе. Што се Срба тиче, према недавно објављеном вишегодишњем истраживању, које је спровео Харвард, Срби имају најмање расних предрасуда од свих народа у Европи. Мада је било јасно и без те студије да је од свих бивших југословенских република Србија била и остала најфункционалнија вишенационална држава.
Оно што нам јесте заједничко у овом, као и у другим случајевима јесте то да непријатељи свесно и систематски игноришу све доказе који оповргавају њихове оптужбе. Два горенаведена податка сигурно нису непозната онима који се баве и нама и Трампом – али су им небитни, јер им „не раде посао”. Њихови методи нису рационалистичко-научни, већ гебелсовски.
Слично је и са оптужбама везаним за фамозну „руску подршку”. После четири године систематског стављања под лупу сваког Трамповог потеза, речи и геста, укључујући и двогодишњу истрагу коју је спровео специјални тужилац Роберт Малер – Трампови противници нису успели да пронађу ни мрвицу доказа за своје тврдње да је Трамп „Путинова пудлица” и слично.
Баш као што су, до увођења бруталних санкција и потоње злочиначке НАТО агресије, Срби били добрим делом проамерички настројени (најпре захваљујући томе што су се, под комунистичким режимима, Срби и Руси једноставно отуђили једни од других), и сигурно нису радили за било какав „руски интерес” (који једва да се и назирао током Јељцинове владавине) кад су се борили за голи опстанак током деведесетих. Ни ове чињенице нису занимале наше и Трампове заједничке противнике. Као што их нису занимале ни наше очигледне међусобне разлике.
На путу глобалних амбиција
Трампове присталице су, истина, биле против започињања нових ратова, али су у исто време многи међу њима били и те како спремни да подрже Трампову исказану амбицију да од САД начини водећу силу света, уз пратећу све оштрију реторику и казнене мере уперене против Русије, Кине, Ирана, Венецуеле и осталих који су на том путу стајали.
Ту трамповци и Срби немају никаквих сличности. Као ни у растућој манији Трампове администрације да покрене глобални крсташки рат за права хомосексуалаца, или да притисне друге земље да пребаце своје амбасаде из Тел Авива у Јерусалим, или да раскине све битне споразуме о контроли нуклеарног наоружања, или да наметне скупљи амерички течни гас науштрб руског природног гаса што већем броју земаља…
Дакле, очигледно је да Срби и трамповци имају нешто заједничког, али да се у много чему и разликују. Зашто се онда једном упућеном вашингтонском инсајдеру чини да се трамповцима смеши иста или бар слична судбина која је задесила Србе током последње деценије 20. века?
Чини се да одговор лежи у томе да смо се и једни и други, упркос неким сличностима али и битним разликама, нашли на путу глобалних амбиција једне опасне и опаке машинерије, која не бира средства да би постигла своје империјалне, тоталитарне циљеве, и да смо јој се, свако из својих разлога, успротивили. Ми смо прошли своје деведесетих, и потоњу обојену револуцију – и још увек смо некако на ногама и полако се консолидујемо. Трамповци су, чини се, тек на почетку тог пута.
Шта ли тек чека њих?
Вреди подсетити – ни САД и СССР нису имали много сличности кад су се нашли на удару силе са сличним амбицијама. Али успеха није било док се, упркос разликама, схватајући њену суштинску природу, нису ујединили у борби против опасног заједничког непријатеља.
Кад тих 75 милиона поражених трамповаца, који можда тек сада улазе у „своје” деведесете, схвате да им главни непријатељ није спољни – ни Руси, ни Кинези, ни Иранци, ни Венецуеланци, ни Кубанци – већ унутрашњи, тек ће онда бити спремни да пруже прави, делотворнији отпор.
Да ли ће бити жилави као и Срби – остаје да се види.
Александар Павић/Свеосрпској.цом