Двије струје политичко-организационих (са посљедицима по колективни идентитет) подјела постоје на простору Црне Горе (Дукље, Зете) још од времена Војислављевића па до данас. Струја која је тражила државну самосталност на приближно сличној територији данашње црногорске државе, и – она струја која је просперитет видјела у природном обједињавању.
Најприје са Србијом (Рашком) и Херцеговином (Хумском земљом). Рекох дакле, од Стефана Војислава, кога византијски извори сматрају рођеним Херцеговцем – условно преведено на савремено значење топонима и етницитета (зову га дословно ”Србин Травуњанин”); па преко Балшића и Бранковића, Петровића и Радоњића, све до данас.
И нема ништа драматично у креативном сусрету тих ”супротности” све док се не пробуде страсти крајности у којима се губи сваки сензибилитет за супротну опцију.
До 1918. Црна Гора је била просперитетна (ширила се и напредовала) као самостална и извјесно српска држава. Самостална и суверена, а усмјерена потпуно у правцу ”Онамо ’намо”.
Послије 1918. све до 1945. овај простор је био у саставу краљевине која је интегрисала велике јужнословенске просторе. Под влашћу династије Карађорђевић која је, временом, маргинализовала елементе државности како Србије, тако и Црне Горе, зарад опстанка веће државе. Али у тој маргинализацији србијанске и црногорске државности, чувани су, између редова, неки елементи (Београд – главни град, почетне строфе химне ”Боже правде”) државности Србије и државности (Цетиње – главни град Бановине; границе и ингеренције зетске бановине) Црне Горе…
Јесмо имали оружану побуну једног броја војника оданих краљу Николи, у околини Цетиња – током поступка уједињења; али смо исто тако имали и аболицију свих устаника од стране режима Карађорђевића. Такву да је један вођа устаника Јован Пламенац постао члан Пашићеве Радикалне странке, а други – Крсто Поповић био учесник чувених ”избора за предсједника цуцке општине” у којима га је побједио Никола Биговић. Аутору ових редова није познат ни један чувенији учесник оружаних сукоба на Божић 1919. међу присталицама краља Николе, а да исти није тражио и да није добио – помиловање Александра Карађорђевића!
Хоћу да кажем да је увијек чувана нека хармонија међу тим опцијама, како би се поменуте подјеле смањиле или држане на неком ниском нивоу.
”Велики државник” Мило Ђукановић први је направио тектонски поремећај на линији тих подјела тако што је одлучио и, не бирајући средства, истјерао до краја да државу прави са подршком половине становништа! Или значајно мање од тога, ако се скрајне дио настао услед широког спектра изборних манипулација које је бивша власт упражњавала деценијама. Дакле, не са 80 или 90 %, којом подршком су формиране друге државе бивше СФРЈ, и која гарантује елементарну грађанску стабилност, елементарни и неопходни договор грађана да хоће ”такву” а не ”онакву” државу. Него – пола. И да потцртамо – каквих пола? Пола (половина ) издејствована од оне владајуће гарнитуре која је на свим политичким изборима препозната (и од значајног броја ”суверениста”) као манипулаторска, коруптивна и нелегитимна. Да не говоримо о томе како је све чињено тако да ”побједничка половина” у себе усиса све мањинске и историјски не-државотворне етничке групе, док се у ”поражену групацију” гурао значајан, већински дио државотворног становништва.
Убрзо се на такву референдумску математику (”самосталну државу хоће тек половина њених грађана”) надовезала једна свађалачка идентитетска политика. Изгласавање државних симбола у полупразном парламенту. Потискивање језика којим говори највећи број црногорских грађана у ранг мањинских језика. И на крају – антисекуларни и антицивилизацијски јуриш државне управе на канонско устројство Православне Цркве. Таква политика је трајала пуних 15 година. Од референдума до избора 2020.
Зато су, у предизборним збивањима, црквеним протестима и прослављању изборне побједе у првој мирној транзицији власти (на изборима) у црногорској историји – букнули идентитетски детаљи који су били потискивани толико времена: тробојке, поруке о заједништву Србије и Црне Горе, разне химне и историјске пјесме.
Одлазећи режим је оптужио овај долазећи да долази са иконографијом подјела, а уствари је ријеч о симболима који су били потиснути свађалачком и авантуристичком политиком М. Ђукановића. Јесте да смо данас свједоци натегнутих подјела, али оне нијесу настале данас. Оне су имале свој политички пристојан историјски израз, све до ескалације кад је одлучео да се прави држава са подршком пола грађанства, и када, потом, није било мудрости да се ”друга страна” интегрише у пројекат обновљене државности, него се на свакој будућој политичкој манифестацији наглашавало да су гласачи за опцију ”не” на референдуму – противници државе!
Ипак, данас је тренутак за мудро пресијецање стања. У корист будућности наше дјеце. Искрени носиоци двије идентитетске политике у Црној Гори се могу сусрести на рационалном становишту, здравој унији политичке суштине својих тежњи. Једна страна је остварила самосталну државу са перспективом њеног јачања, посебно ако се елиминише криминално-коруптивнa аждаја бивше власти. Друга страна је показала снагу да се одупре суровим, нелегалним и нелигитимним притисцима (приватизоване) државе и на крају одбрани право на свој идентитет у таквој самосталној држави. Дакле, самостална држава настала на референдуму 2006, а у којој неће бити тијесно ниједном идентитету. Посебно не оном који је најприје тријумфовао на ”литијском плебисциту”, па последично и на изборима у августу 2020. Ако остваримо тај унутрашњи политички и идентитетски баланс, објединимо све реалне снаге, Црна Гора заиста може постати успјешна земља срећнијих људи.
Бошко Радовић/ИН4С