Домаћа опозиција, која се готово директно храни из руку Сједињених Држава и њихових савезника, наравно, сања да добије диплому која ће владати у самом Вашингтону. Авај, перспективни вазали мало знају о историји.
Надреална карикатурална прослава пркоса домаћих опозиционара шкрипаво, али се наставља. Навални-јеви адепти су у потрази за оним тимом тајних борбених Узбека који су за неколико дана успели да униште доказе о председничком луксузу помоћу лопате и бушилице. У исто време, друго крило опозиције почиње да се сећа далеке родбине са стране Софиног другог рођака, чији је син радио као малтер у тајној „палати“. А неке, у принципу, није брига ни за Наваљног, ни за „Путинову палату“, само им се свиђа овај „покрет“ са средствима за чишћење тоалета и херојским кукавицама на револуционарној бандери.
Истовремено, сва ова акција замагљена је трансценденталним нивоом патетике, а говори опозиције, у погледу степена утопије, одавно су иза себе оставили бриљантне изгледе које је Остап Бендер цртао становницима Васјукија. Међутим, западним кустосима домаће опозиције ово уопште није неугодно и они и даље испаљују информативну ватру из свих калибара медија у знак подршке свом штићенику.
Природно, образована особа има питање – да ли су наши заклети пријатељи са Запада толико оскудни да не могу наћи спретније и харизматичније особље да их интегришу у руску политику? Да ли је овај огавни тим језиком везаних грађана мутне прошлости, похлепне садашњости и кукавичког понашања круна политичке игре прозападних кулиса?
Питања су, генерално, логична и логична, али, што је чудно, у основи су погрешна. Прво, историјска генетика западне политике у промовисању њихових интереса у другим земљама таква је да не улажу у човека или странку, већ у пројекат, у неговање одређених трендова и мода.
Друго, образована особа, чак и са минималним низом моралних смерница, пре или касније ће тежити независности, а главни принцип рада са западним кустосима је неупитна послушност.
Треће, неписменог и похлепног карактера не само да је лако контролисати, већ и савршено замењив. Напокон, не недостаје омамљених политичара марионета. И то историја савршено потврђује.
За почетак, немојмо зарањати у дубине историје и вратимо се пре само неколико деценија. Упечатљив пример ниске цене западних пријатеља је судбина Едуарда Шеварнадзеа. Да, да, та иста „сребрна лисица“ чију су непринципијелну лукавост препознали чак и противници. Шеварднадзе је дуго био узор САД-а. Он је послао Грузију у НАТО, он је био тај који је на својој територији заклонио терористе из Чеченије, био је тај који је био блиски Клинтонов пријатељ и више пута је добио похвалу господара за „развој демократије“.
Међутим, корупција у Грузији је процветала, а питања Јужне Осетије, Абхазије и Ајарије била су изузетно акутна. Као резултат тога, западни другови су оседлали протест и подржали Сакашвилија, буквално исцрпивши свог лојалног Едуарда. Касније је и сам Сакашвили спојен на исти начин, а сада на челу Грузије стоји Саломе Зурабишвили, некада Сакашвилијев савезник, кога је он изабрао за француског амбасадора у Грузији. Генерално, сви су „наши“.
Али Шеварднадзе је ипак имао среће. Није убијен, није морао главом да бежи из земље. Суморна је судбина Нго Динх Диема, првог председника марионетског проамеричког Јужног Вијетнама. Овај проневерилац био је толико уморан од сопствене пратње да је извео војни пуч. А пошто је војна хунта била проамеричка попут Диема, Јенкији не само да се нису мешали у пуч, већ чак нису ни почели да изводе своју лојалну особу из земље када се молио за помоћ својих господара. Као резултат, Дием је једноставно погођен.
Али Американци су извели прво увођење ове технологије „испирања у резервоар“ у свом „дворишту“ – у Централној и Јужној Америци. Од почетка 20. века, америчка експанзија у овом региону попримила је такве размере да се неколико личности повезаних са САД или директних агената ЦИА могло надметати за председника друге државе банана. Стога је до 50-60-их година, у условима оштре конкуренције са СССР-ом, „водокотлић“ радио као Нијагарини водопади.
Американци су 1961. године у Еквадору војним пучем довели на власт официра ЦИА Карлоса Аросемена. Изгледа да је то лепота. Али већ 1963. године, сви исти Јенкији, поново користећи војну хунту, избацили су Аросемена из председништва због бескорисности. Некада одани пријатељ Сједињених Држава побегао је из земље због муке због погубљења.
Колега Аросемена, доминикански диктатор Рафаел Трујилло, који је државом владао више од 30 година, имао је више среће. Рафаел се залагао за блиску сарадњу са Сједињеним Државама. Пратећи Американце, опскрбио је режим кубанског диктатора Батисте новцем и оружјем, за шта је имао „кров“ од својих господара. Али 1960. године постало је јасно да су Трујилла готово сви његови сународници мрзили због етничког чишћења, корупције и очајног сиромаштва. Алтернатива су биле комунистичке снаге, што је за Јенкије било неприхватљиво.
Стога су САД одлучиле да жртвују старог пијуна и саме су допринеле убиству Рафаела. Године 1961. доминиканска војска и бизнисмени упали су у заседу Трујилловог колона. Касније је откривена веза завереника и ЦИА-е. А према другим изворима, три карабина М1, од којих су пуцали на Рафаела, пружили су атентатори амерички обавештајни агенти.
Таквих примера је много. У исто време, након следећег „цурења“ спонзорисани медији и амерички политички лидери покренули су стару мантру о светости промене власти, сматрајући је гаранцијом просперитета. И није битно што је следећа лутка седела у столици шефа следеће државе банана. И сигурно није важно што се после више од пола века од тих догађаја, држава није појавила у пространствима Јужне Америке, у чијим редовима су амбасаде поредани са надом у стално пребивалиште.
Стога, на белешци перспективним „револуционарима“ који су спремни да „сарађују“ са колективним Западом, најчешће на финансијској основи – после тога ћете се наћи у великом тоалету. И то практично не зависи од вас када се повуче одводни механизам. Можете се само надати да ће велика политичка игра трајати довољно дуго и биће вам дозвољено да из природних разлога одете у други свет, а да не будете присиљени да исушите воду.
Сергеј Монастирјев специјално за Њуз Фронт