„Дара из Јасеновца” је више од филма и заиста нема ничег бесмисленијег и срамотнијег него да се у сред Србије води полемика за и против њега?!
Сваки спомен Јасеновца, слово и реч о њему – морају бити спомен, слово и реч сваког од нас, јер Србије је више под земљом неголи на њој, и ко год каже да тишини морамо оставти оно под земљом тај над њом живи бедни заборав…
Једноставно, док не славимо страдања – страдаћемо у „слави“…
Кад кажем да морамо славити страдања наравно да не мислим на вашарење костију већ да једном за свагда будемо начисто колико је невине српске крви проливено само зато што је – СРПСКА!!!
Јасеновац је наш непребол и наша брука, и са тим једнако морамо бити начисто!
Брука јер се и данас не зна колико српских јаука неумирено вапи да га Србље чује…
Не лажимо се да нам је ко други крив што броје стрдалника још кантаримо ко да је шака расутог камења!
Па, да је и камење верујем да би се у број знало колико их је, али не и српских глава!
Баталимо приче да се није смело и могло- ћутали смо у име братства и јединства, “братсвујући” с онима чијим се јамама још чује крик мајке за дететом…
Онима чијим се ливадама још жању кости Србинове…
Ћутали смо и ћутимо да се крвници не осете лоше што су српске мајке вазда у црнини!
Нико није боловао од југословенства као ми и нико толико није патио за болешћу прећуткујући лек.
А, лек је ништа друго до истине о страдању српском, иначе ћемо довека крварити Јасеновцем, Јастребарском, Јадовном, Градишком, Пагом…
Зар заиста очекујемо од некога да жали уместо нас, да нас поброји под земљом док ми над њом табанамо као да нас је заиста вазда било превише, па ни по јада што је толико шума олистало обешеним Србљем?!
Веле да морамо гледати у будућност, и тачно је то, но гледале су и те ископане српске очи, па шта ћемо заиста видети ако и кроз њих не прогледамо..,?
Страдали смо само због тога што смо Срби, и нема ту друге истине!
Народ љубави, вере, праштања и трајања, и због тога и јесмо сатирани јер звери су о свом постојању могли сведочити само крвљу невиног Србља на својим рукама!
На злу су постали – на нашој ћутњи су опстали!
Понављам, ништа ја од тог врлог Запада не очекујем, и немамо се због чега љутити на оне који су у сваком злу против нас саучествовали, док год ми ћутимо чекајући да мртви о себи проговоре!
Једноставно, будућност ће нас призвати колико будемо чули гласове из прошлости!
Један од њих је свакако “Дара из Јасеновца”, како бисмо чули Петра, Мирјану, Слободана, Радована, Јовану, Мирка, Братислава… из Велике Хоче, Ораховца, Ђаковице, Дечана, Пећи, Приштине, Косовске Митровице, Грачанице, Старог Грацка, Обилића, Призрена, затрављених српских села више Сребренице, јаука из збегова Републике Српске Крајине…
Кад будемо знали и оплакали свакога под земљом – знаћемо и зашто смо на њој…
Михаило Меденица/ИН4С