Неписано правило предизборне политичке сцене, поготово у претполитичким друштвима какво је Црна Гора, подразумијева појединца или групацију који су жртве прогона недемократског режима, нелојалне политичке конкуренције, закулисних игара, субверзивних снага и спољних притисака. Таргетирани и на крст дненополитичких игара разапети, бивају медијски (зло)употребљавани до мјере која често надилази њихову жртву и стварну снагу и утицај и претварани у, с једне стране, хероје отпора а, са друге, у политичке мешетаре, плаћенике и издајнике.
Међународну политичку и другу јавност ових дана заокупља случај руског опозиционара, Алексеја Наваљног, који је, опет, ухапшен и осуђен на 3,5 године затвора. За западне менторе, он је прогоњени витез, трован и васкрсаван (прво, наравно, – у Русији, друго, такође наравно, – у Њемачкој), једини кредибилни противник тоталитарном руском режиму и Путину лично.
За руску (званичну) страну, он је само политички авантуриста који би, уз страну помоћ, новац и публицитет, да се наметне и засједне у резиденцију предсједника Русије. За обичне грађане је и једно и друго, довољно јак (и потпомогнут) да таласа али не и довољно да изазове цунами.
Ни политичка сцена у Црној Гори, додуше у много мањем обиму и одјеком који тешко да прелази локални атар, не заостаје у овој пракси и има своје „наваљне“.
Њихова локација је ових дана, очекивано, адресирана у Никшић којег већ тресе предизборна грозница. Неки су, додуше, без обзира на степен прогона, медијски „прежвакани“ за дан – два, а други се, такође без сразмјере са „прогоном“, упорно медијски промовишу и гурају на врх топ – листе никшићког предизборног фестивала. А како је све ово вријеме Никшић у жижи политичког и медијског интересовања васколике Црне Горе, ово локално прегањање постаје парадигма укупних политичких односа након августовског фијаска ДПС власти.
Несумњиви шампион политичке одмазде нове власти ових дана је извјесна Јелена Марковић, препозната по црвеној коси, зеленој комитској застави и функцији предсједнице Општинског одбора Либералног савеза.
Поменута Јелена је, наводно, доживјела невиђени терор јер јој је, није за вјеровати, забрањено да „своју“ заставу окачи на – туђи балкон. Власник стана којег је Јеца звана „жртва“ изнајмила и уредно унапријед платила не жели било које, па чак ни Јецино, знамење на СВОЈОЈ тераси. Јер, Јеца је само ИЗНАЈМИЛА али не и КУПИЛА спорни балкон, а институт изнајмљивања подразумијева безусловно поштовање и одржаање затеченог стања изнајмљеног простора, што ће рећи – без одобрења власника нема ни кречења, ни застава ни било чега!!!
Покушај да се Јецино „право“ на испољавање (и истицање) свог политичког опредјељења на туђем балкону погура чињеницом како је ријеч о „државној“ застави не пије воду. Јер, државна застава је државна само онда кад је у званичној и законом регулисаној употреби. Све друго је приватни однос према њој. Нарочито онда када се, било је небројено примјера, државна застава, у не баш репрезентативном стању, истицала и истиче по приватним бандерама, тарабама, шталама и кокошињцима.
Нико, наравно, „либералној“ Јеци не може и не смије оспорити право да истиче своју црвено – зелену припадност. Али исто тако нико не може и не смије власнику стана оспорити Уставом загарантовано право да својом имовином газдује на начин који му одговара а, притом, никога не вријеђа. А то право подразумијева и право да на СВОЈ балкон не извјеси никакву заставу. Па ни Јецину, макар била и државна.
Наравно, није овдје само ријеч о застави јер се и без ње бјелодано зна ко је, шта је и чија је црвено – зелена Јеца. Такође, више је него подло то што се читавом „случају“ настоје додати сексистички зачини типа „ незаштићена жена“ и „самохрана мајка“, што би, уз већ постојећи ореол „политичке жртве“ какав су Пурини либерали у Славковом одсуству (оног Мика би сви прави сљедбеници ове идеологије најрадије избрисали из хроника) одавно навукли себи и млатарају њиме као лудачком кошуљом, требало да Јеци прибави значај који не би могла да приушти па да се огрне и „крсташ барјаком“!
Руски Наваљни, плавокос као и већина Руса, је, упркос европско – америчком којевитезању, опет завршио у Лубјанки, никшићки „наваљни“ звани Јелена, црвенокоса са зеленом заставом, ускоро ће опет у политички запећак, са све Пуром, заштитником и чуваром Црне Горе у зимском и љетњем периоду, и ту нема ништа спорно.
Као што није спорна а провидно је и њено медијско погуравање чија је једина улога да засјени примјере правог политичког и личног прогона којих се Никшић нагледао све ово вријеме: од свештеника највишег ранга, преко љекара које нијесу засипали јогуртом, професора српског језика који су остављени без хљеба, непоћудних радника Жељезаре, Боксита… (набрајање би ем потрајало, ем не би ни стало у колумну).
Да забашури протјеривање младића и дјевојака из Србије који се, осим својо државом која је пословични кривац за све црногорске несреће) ничим нијесу огријешили ни о један позитивни пропис овог казамата демократије и слободе. Да „краљу из Растока“ сјутра послужи као алиби за пораз који га чека баш у Растоцима јер је, ето, Јеца била грубо спријечена да рашири „своју“ и дворску заставу.
Чак и чињеница да се и сам Омбудсман, потрешен Јециним изгоном са (туђег) балкона, покренуо у извиђај случаја, не може цијелој овој смјерујији да прибави значај и значење озбиљног политичког сукоба.
Јер, ако будућа власт у Никшићу зависи од једне крпе (било којих боја) окачене на балкон, чему онда оволика халабука, трошкови, акције, препуцавања. Зар није једноставније да свако на СВОЈ балкон (црвенокосој Јеци би за качење своје зеленео – комитске крпе измолили једну никшићку бандеру) окачи своју заставу, па нека је и државна, наточимо по једно „никшићко“, запалимо по једну „мојковачку“ и… сачекамо пребројавање.
Али, само под условом да онај Алекса Ивановић ни нос не нанесе процесу бројања. Ето, просто као пасуљ у студентској мензи.
Емило Лабудовић/ИН4С