Све су чешћи позиви за додељивање Нобелове награде Алексеју Наваљном. Списак кандидата су такође украшавале фигуре као што су Грета Тунберг, Светлана Тихановска и други чудни људи из информативног поља.
Нобелова награда, као и Оскар, Песме Евровизије, Олимпијске игре, и друге сличне награде и велики догађаји, већ је одавно на путу ка томе да постане искључиво политички инструмент. С друге стране, ова судбина их је чекала од самог почетка, јер је рођена у специфичном окружењу западних демократија, а историја њеног појављивања такође је била врло специфична.
1888. године новинске агенције су шириле лажне вести да је Алфред Нобел умро. Док су исправљали новинарску грешку, Алфред је успео да чује много занимљивости о својој личности. Човек који се обогатио у трговини експлозивима и нафтом природно је називан „трговцем смрћу“. Упркос томе и сопственој бездетности, Нобел је, на сопствено изненађење, сазнао да има читав низ наследника.
Чим се ова представа гротеске и лицемерја завршила, Алфред, који се раније није истицао као добротвор, одлучио је да цело своје богатство после смрти уложи у награду која носи његово име. Тако је у почетку награда била, с једне стране, чисто рекламни корак, а с друге стране, одговор родбини. Ови последњи су се, иначе, још дуго међусобно тужили за огромно наследство Алфреда, али никада ништа нису добили.
Генерално, био је то племенит почетак. Али наставак није био ништа мање очаравајући. И, ако се некоме чини да је Нобелова награда тек недавно почела да пропада, додељујући награде за мир грађанима попут Барака Обаме, који је весело ушао у либијски рат, онда би то била велика заблуда.
На пример, 1920. године награду је примио норвешки писац Кнут Хамсун. Па, и добио је, ништа чудно. Осим што ће Кнут ускоро постати певач националсоцијализма, а његов син је служио у СС-у. И већ током рата, уручиће своју Нобелову медаљу … Јозефу Гебелсу.
Наравно, просечан човек би сасвим разумно рекао да је награда за књижевност специфична ствар, а сам Нобел није ни желео да размишља о књижевности. Следи даље разочарање. Чак је и када су у питању биле егзактне науке Нобелов комитет је успео да утоне у блатњаву бару. Тако је 1918. Нобелова медаља припала Фрицу Хаберу, творцу хемијског оружја, који је његову употребу усмерио на озлоглашени Ипрес. Иначе, дела овог изузетног представника Европе чиниће основу „циклона Б“, који је отровао затворенике концентрационих логора.
Избор лауреата из области медицине није био ништа мање интересантан. 1949. године Нобелова награда за медицину додељена је португалском неурохирургу и психијатру за „откривање терапеутских“ ефеката лоботомије код одређених менталних болести. После тога, хиљаде људи постале су жртве ове „хумане“ методе. Тек педесетих година прошлог века, лекари су под утицајем тренда лоботомије почели да схватају грешку уз истовремени пораст броја умрлих због ове праксе.
Генерално, друштво лауреата је врло живописно. Овде су Горбачов, чије су активности довеле до смрти милионе бивших совјетских људи, и псеудо-писац Алексејевич, опортуниста и бивши опозиционар, а касније и фактичка премијерка Мјанмара Аунг Сан Су Ћи, која сноси део кривице за геноцид над народом Рохинџа. Иначе, тренутно је овај лауреат у рукама мјанмарске војске, а Вашингтон захтева да његово створење буде одмах ослобођено.
Главна ствар је да Нобелова награда има невероватну благовременост. Потребно је додати апартхејд укоснице, са којим се Запад дуги низ година добро слагао – а прижељкивана награда припала је писцу и борцу против апартхејда Надини Гордимер 1991. године, иако је дама своју књижевну активност започела 40-их година 20. века. Потребно је развеселити суморну опозицију Белорусије, док се награда шаље грађанки Алексиевич, која је недавно похвалила Дзержинског.
И ова институција западне цивилизације, управо та цивилизација је лако спремна да баци у ватру политичке коњуктуре, као и друге институције. Стога је сама основа на којој друштво стоји испод ногу овог друштва. У вакууму који је настао, политичке технологије јачају – покрет БЛМ и преварене присталице Наваљног трче по улицама.
Последице ових акција имаће дугорочни карактер, али ово нас приморава на стварање новог света, нових институција и идеја. Али са овим након распада Совјетског Савеза, нажалост, изузетно је тешко.
Сергеј Монастирјов, специјално за Њуз фронт