Постоје истине, научне, искуствене и природне, које пркосе и надтрајавају пролазност и једако важе за сва времена и све генерације. Постоје и оне са роком употребе, временски и просторно ограничене, које трају колико и њихови носиоци и добровољни конзументи. А постоје и оне „истине“ које се намећу (и трају) страхом, уцјенама, подвалама, бескрупулозном пропагандом… али и оне спадају у категорију „за времена“. Некад свјесно а некад несвјесно, условљен било унутрашњим (културним, историјским, филозофским, етичким и наслијеђеним) било спољним, наметнутим, мотивима, човјек се опредјељује у које истине жели или мора да вјерује, које поштује добровољно а које силом прилика или из лукративних разога. Углавном, како би то протумачили филозофи и антрополози, истина је једна али се представља у милион формата и облика.
И као што свако вријеме и свака генерација имају „своје“ истине на којима граде личну и колективну друштвену, свијест, тако свако вријеме и свака генерација имају и своје симболе којима се та, за то вријеме и за те генерације прихватљива, истина представља и препознаје. Симболи, по Карлу Густаву Јунгу, „садржавају најјасније могуће схватање, или најбољу могућу формулацију неке релативно непознате ствари и…бременити су значењима па су, стога, живи и изазивају интелектуални, филозофски, етички и естетички интерес“. А међу најупечатљивијим симболима једног времена и једне „истине“ су хероји – митске или стварне личности у којима су сублимурана готово сва она својства симбола. Као и сви симболи засновани на истинама „са роком употребе“, и хероји су подложни историјским мијенама. Хероји једног доба у неком другом постају издајници, моралне громаде падају у каљугу блата, слављени постају анатемисани и непоменици, са страница читанки селе се у хронике злочина, и обратно.
Хероји се, углавном, осим у читанкама и пригодним свечаностима о пригодним датумима, „славе“ именовањем улица, булевара, школа, болница, установа… па, тако, свако вријеме и свака његова „истина“ има своје улице и све оно остало. И нема града и насеља који у свом трајању нијесу безброј пута мијењали адресе својих житеља, одлажући у прашњаве хронике, а неријетко и на сметлишта, историје једне а васкрсавајући друге „хероје“ и симболе.
По оној народној: „према свецу и тропар“, и однос према појединцима који су симбол, (позитивни или негативни – ствар је перцепције), једног времена и простора је оптерећен и обиљежен личном или колективном апологетиком, с једне, или апсолутним одбацивањем и анимозитетом, с друге стране. Тог „топлог зеца“ прошао је и предлог (и само предлог) за именовање једне улице у Беранама. Мада временски темпирана да замаскира невиђену срамоту коју је доживјела пресуда за „државни удар“, халабука која је дигнута тим поводом најбоља је потврда колико је истина с роком употребе релативан и „креативном“ тумачењу подложан појам. Предлог (и само предлог), утемељен или не, једнако провокативан за оба тумачења, једноставно није од овог времена и за ово вријеме. Хоће ли то бити у неком другог времена и за неке друге тумаче „истина“, питање је на чији се одговор мора сачекати. У овом времену само је послужио као муниција за рафалну паљбу актуелних „неприкосновених тумача“ у чија се тумачења не смије дирнути колико ни у Библију или Куран. Од политичког до друштвеног талога окупљеног у плаћеничке фаланге НВО, зарежало се једним гласом из торова, обора, брлога и канцеларија. Онај софистицарано запјењени Ибрахимовић једва је дочекао да, опет и по ко зна који пут, апострофира своју „истину“ о грађанском рату на простору бивше СФРЈ, истину по којој су злочинци и убице искључиво на једној а жртве само на једној страни. Играч са резервне клупе утјеривања поменуте „истине“, албански шовиниста са хрватском „наобразбом“, Генци Нимамбегу, протумачи предлог (и само предлог) као позив за сељење мањинских народа из Црне Горе, намјерно заборављајући да су сеобе, присилне и у крви огрезле, крвавим „Петровачким цестама“, у свим временима за нама, биле резервисане само – за Србе. Али, рекох, према свецу и тропар, па тако и истина према „истинољупцима“ и „истинобранитељима“.
А кад смо већ код хероја једног доба и именовања улица њиховим именима, кандидујем предлог да се у сваком црногорском граду и сеоцету издвоји по улица или сокаче и назове по Миливоју Катнићу и Сузани Мугоши. Јер, ако је ико, њих двоје су неприкосновени симболи времена кроз које пролазимо већ деценијма, времена слијепе силе и насиља, неправде и неморала, организованог и високопозиционираног криминала. И њих двоје су неспорна „истина“ овог времена и заслужују да буду туга и опомена, обиљежени и упамћени – да нам се више не понове.
Емило Лабудовић/ИН4С