Живио је тај крст преко сто година. Преживио је кукасти, надживио и петокраку. Но, изгледа није се могао одупријети овом савременом, партијском. Крстови су се ломили на Космету, ломе се на Нагорно-Карабаху, ломиће се док је свијета и вијека, али је крстоломац увијек био друге вјере. Можда је правилније рећи, без вјере, јер мухамеданац који је ломио крст, несвјесно је ломио полумјесец и звијезду. Одрицао се Аврама, уједно и Бога.
А које вјере је нн оскрнавитељ капије Цетињског манастира? Човјек који се одродио од себе и својих предака .
На несрећу нашу, још једном се потврдила као оправдана Његошева бојазан: „Не бојим се од вражјег кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“
Тајновиди пјесник је са разлогом опјевао домаће зло као исконско, јер је оно у нашој историји увијек остављало дубље трагове него инострано. У бесудној земљи, капелу је замијенила „фараонска гробница“, фреске су се префарбавале, цркве претварале у најбољем случају у школе, а чешће у јавне клозете. Свештенство и монашко братство сатирало до истребљења.
Данас, континутитет је настављен, но у приличној мјери ослабљен, кроз дјеловање тзв. цпц чији је поглавар са владичанском митром на глави, позивао на рушење Божијег храма на Румији. Зато, јучерашњи инцидент није ништа ново и неочекивано. И није најгоре што може да се деси. Само се показао смисао крилатице: „Не дамо светиње“. Заправо, одговор на два питања. Коме и зашто нисмо дали.
Оно што је сигурно, измјенама правног акта не завршава се борба за светиње. То је наслутио и владика Јоаникије када је на пророчки начин свом стаду рекао:
„Наша ће борба да потраје, јер се ово зло припремало дуго, али и ми смо се спремали вјековима“.
Вјечита борба између добра и зла, крста и некрста, трајаће све до свршетка свијета. A на сваком од нас је избор, да ли ћемо на својим леђима ставити крст или хладан камен.
Коста Ненезић/ИН4С