Два су могућа плана за „преживљавање“ пораза на демократским изборима. Први је заиста упознати себе. То би значило препознати своје слабости, сопствене лоше одлуке, појединце одговорне за њихово доношење, дакле, генерално, посветити се прављењу позитивног програма за време које долази.
Други план би се могао назвати „представа жртве“. У овом случају пораз се не тумачи кроз сопствене слабости, лоше процене или губитнике на челу, већ деловањем „опасних спољних непријатеља“, или неке снажне неполитичке организације, а које могу бити световне провенијенције (разни финансијски лобији, на пример), или пак духовног карактера (црква, рецимо). У овом случају поражени себе обично идеализује као непогрешивог и јединог правог заштитника народа, а све друге – а посебно победнике – проглашава кривцима тог, за пораженог, „инцидента пролазног карактера“. Други приступ карактеристичан је за понашање пораженог Ђукановића у Црној Гори. Он га је лично изабрао, настојећи да за свој пораз окриви другог, укључујући и своје најближе сараднике. Тај политички кукавичлук у сагледавању реалности Мило је обогатио и трећим, од њега посебно наглашеним и активном планом, који би могли назвати „запали Рим“ (Црну Гору, у овом случају). Његов циљ је производња страха, односно екстремизација јавности, радикализација подела, наставак неподношљивог скретања пажње на прошлост, те патолошко увећавање свакодневних разлика међу грађанима, као и покушај превођења разлика у тзв. историјске сукобе.
Милова неискреност према најближим још више се увећава према „оним другим“. За њега су сви сумњиви, опасни и непријатељски према Црној Гори, јер, јасно, „он је Црна Гора, и без њега нема ње“, како болесно тврде његови, све ређи, материјално мотивисани обожаваоци.
Сво то силно скретање пажње на „одбрану државе“, а у суштини њену злоупотребу у личне сврхе, није само политички кукавичлук, већ је то много више. То је, на првом месту, морално посртање и слика једног уплашеног, некада сведржећег, вође, а данас само формалног и немоћног председника који својој земљи прети „ватром“ попут Нерона Риму, и то као казну што је изгубио двор и власт. А и једно и друго би и даље хтео, бахато и неограничено. Изгледи су му никакви. Ко ће истину саопштити „Нерону“?
Националист