Да ли ће израелско признавање Косова бити употребљено као аргумент да Србија одустане од пресељења амбасаде, како је у септембру наговештавао „Тајмс оф Израел”? Вероватно хоће, и за то ће добити важну подршку споља.
Српска дипломатија могуће добија прилику да се, без веће сопствене заслуге, извуче из незахвалне ситуације у коју је доспела – искључиво сопственом заслугом.
Реч је о сагласности да се до 1. јула амбасада Србије из Тел Авива пресели за Јерусалим, што је био део Вашингтонског споразума о нормализацији економских односа Београда и Приштине, који је многе непријатно изненадио.
Тријумвират потписника – тадашњи амерички председник Доналд Трамп, Александар Вучић и тадашњи премијер Косова Авдулах Хоти – није крио задовољство договором који је шеф Беле куће називао „историјским” помишљајући чак да ће делити Нобелову награду за мир.
Какве везе, питао сам се тада, имају најава израелског признавања независности Косова, отварање амбасаде Косова у Јерусалиму или пресељење српске амбасаде са нормализацијом односа Београда и Приштине?
Имају, пошто је Трамп у последњим недељама пред новембарске изборе покушавао све како би се приказао као миротворац, па је кључну улогу доделио успостављању мира између Израела и света ислама.
Тако је косовско питање одвучено на Блиски исток. Израелски премијер Бењамин Нетанијаху је од Трампа истовремено добио два поклона: сагласност Косова да буде прва земља исламске већине која ће имати амбасаду у Јерусалиму и сагласност Србије да постане прва европска, четврта земља на свету, која ће имати амбасаду у Јерусалиму, граду чији је источни део Израел окупирао у рату 1967. а десничарска власт га прогласила за вечну и недељиву престоницу Израела.
Необјашњив пристанак Србије да следи Трампа, који је америчку амбасаду преселио маја 2018, суочила је Београд са серијом негативних реакција јер је одлука супротна многим резолуцијама Савета безбедности УН.
Брисел је реаговао „озбиљном забринутошћу и жаљењем”. Србија је упозорена да је то корак који је додатно удаљава од европске дипломатије. Париски „Монд” је писао да Србија крши међународни консензус према којем амбасаде треба да буду у Тел Авиву.
Како ствари стоје пет месеци од потписивања вашингтонског договора?
Администрација Џоа Бајдена ће поравнати штету Трампове пркосне одлуке и по свему судећи ће се вратити деценијској пракси да амбасаду држи у Тел Авиву.
Трамп је успео да преломи Израел који је 12 година одбијао да призна независност Косова. Делом је то било због одржавања добрих односа са Србијом, много више у страху да би једнострано проглашена независност могла да се користи за повлачење паралела између Косова и Палестине. Ако Косово може да буде независно, зашто не би и Палестина?
Постојала је и друга брига: како је косовска независност наметнута Србији споља, Израел је сматрао да би то могло да охрабри међународну заједницу да покуша да наметне и решење израелско-палестинског конфликта.
Сви ти аргументи су заборављени. Нетанијаху је испунио обећање, што је његов чин захвалности Трампу што је Израелу испословао дипломатске односе са Косовом. Била је то увертира Аврамових споразума – нормализације са Емиратима, Бахреином, Суданом и Мароком.
Одредбе договора испунила је и Приштина која је укњижила признање једног важног актера светске политике. Упркос упозорења из Брисела, косовске власти су се САД одужиле одлуком да – за разлику од поменуте четири арапске државе – прихвате да амбасаду за неколико недеља отворе у Јерусалиму.
У Приштини су презадовољни што је прекинута блокада признавања независности, „ланац агресивне кампање Србије”, како га је назвала министарка спољних послова Мелиза Харадинај Стубла која је на онлајн церемонији потписала документ о међусобном признавању када и шеф израелске дипломатије Габи Ашкенази.
А Београд? Како сада звучи поклич „Косово је српски Јерусалим”?
Прихватање јерусалимске клаузуле очито је био уступак Трампу, гест брзоплете захвалности шефу Беле куће кога су током америчке предизборне кампање српске власти недипломатски отворено подржавале.
Наслућује се ипак да је Београд донекле опрезно калкулисао. Александар Вучић каже да није „нимало срећан” што су Израел и Косово успоставили пуне дипломатске односе, и да управо због тога није хтео да потпише документ заједно са Албанцима и Американцима – чиме потврђује да није било изненађења и да је био упознат са садржајем документа.
Пресељење амбасаде је одложено за јули, а у међувремену су српски званичници неодређено говорили да се није разговарало о коначној одлуци и да она зависи од много фактора. Чекало се на америчке изборе.
Да је Трамп победио, особље српске амбасаде у Тел Авиву би се лагано паковало. Али није. Чекање би могло да се исплати. Постоји шанса да се Србија спаси последица једног капиталног уступка без капиталне добити.
Када Вучић каже да се отварају „неке друге перспективе о којима не бих сада да говорим”, кладио бих се да је та „перспектива” да Србија не пресели амбасаду за Јерусалим. Било би то велико дипломатско олакшање Београду који је сам крив што је допустио да буде увучен у блискоисточне игре у којима му није место.
Да ли ће израелско признавање Косова бити употребљено као аргумент да Србија одустане од пресељења амбасаде, како је у септембру наговештавао „Тајмс оф Израел”? Вероватно хоће, и за то ће добити важну подршку споља.
Нова америчка администрација неће гурати Србију у међународну изолацију и неће инсистирати да испуни јерусалимску обавезу. Џоу Бајдену је важније да његов стратешки партнер са Блиског истока призна независно Косово него непопуларно пресељење српске амбасаде које би му кварило односе са савезницима.
Подршку да одустане од српске заставе у Јерусалиму Вучић је несумњиво добио и од председника Емануела Макрона, а преко њега и од свих лидера ЕУ који нису крили незадовољство изненадном одлуком Београда.
Израелски „Хаарец” писао је да се Србија није противила израелском признавању Косова, мада Вучић сада каже да та одлука неће позитивно утицати на односе Србије са јеврејском државом. Неће позитивно, а зашто би негативно? Србија има блиске везе са Турском или Емиратима који су међу првима признали косовску независност.
Не верујем ни да би Израел Србији замерио што крши обећање о пресељењу амбасаде. То је ионако био Трампов дар са неба, а повратак на стару праксу држања амбасаде у Тел Авиву могао би да буде излазна стратегија из мини-кризе.
Отвара се прилика да се Београд извуче из неугодне ситуације у коју се уплео. Не заслугом српске дипломатије, већ новим распоредом снага у свету који схвата да израелски конфликт са Палестинцима не може да нестане на Балкану, баш као што спор око Косова не може да буде решен на Блиском истоку.
Бошко Јакшић/Политика