„Дара из Јасеновца“ није прошла! Америчка филмска академија, врло „академски“ скинула је овај филм са списка кандидата за награду „Оскар“ за најбољи страни филм. Мада без објашњења, разлози су такође – академски и потпуно изван етичких, естетских и продукционих разлога.
Разлога који су „свето писмо“ у филмској индустрији који опредјељују не само статус и продукциону судбину сваког филма већ и његове награде, стручне критике, редове пред биоскопима и права приказивања. Разлози су, више него очигледно, политичке природе, и то оне приземне, насилничке и примитивне. Дара не може у ред за „Оскара“ јер је Српкиња, колико год патетично и екстремно звучало, не може јер је из Јасеновца, а Јасеновац није на попису свјетских стратишта и жртвеника фашизма. Сребреница може и мора, Јасеновац нити може нити мора. Јер, у Јасеновцу су, уз Јевреје, Цигане и комунисте свих боја, највише страдали – Срби. А Срби се не рачунају.
„Дара из Јасеновца“ неће добити „Оскара“ и неће бити ни први ни последњи филм којега је ово признање мимоишло а који је, упркос томе, стекао свјетску славу. Можда ће му управо чињеница да је прекрижан црвеном оловком америчке србофобије бити боља реклама и од саме награде. Али, како год да буде, једно је ван сваког спора и нешто што ни жреци из Америчке филмске академије не могу да негирају: Гага Антонијевић је направио поштен и истинит филм, ванредне филмске и људске естетике, и о страхотама Јасеновца проговорио људски, мушки, снажно и убједљиво. Први пут је неувијено и без калкулација о Јасеновцу проговорено изван бројки око којих се препиру и препуцавају историчари и политичари, проговорено изнутра, из душе дјетета које, упркос свему, свијет, па и онај пун злочина и људског талога, посматра и доживљаа невиним и непристрасним дјечјим очима. И да је у Јасеновцу била само Дара – много је, јер дјечја душа је – васиона.
Чињеница да „Дара из Јасеновца“ неће бити ни макар кандидат за „Оскара“ изненадила је само наивне, а таквих је, изгледа, у нашем народу још увијек премного. Читави су редови оних који још увијек слијепо вјерују да на Западу станује правда, она људска, она божја и она у законима записана. Да су људска права на којима, наводно, почивају западни друштвени системи, неприкосновена и да једнако важе за све. За Црнце и Индијанце, за Кубанце и Порториканце, за Србе и Хрвате… Много је међу нама оних који још увијек вјерују да су „западне вриједности“ „обећана земља“ за изагнане народе, да је тамо гдје сунце залази рајски врт и излазак из мрачњаштва и овјешталости источне цивилизације. Превише је оних који још увијек не разумију зашто је један Тесла, праотац модерног доба, у америчкој сјенци једног Томаса Алве Едисона, зато један Новак Ђоковић, и кад освоји све „евересте“ тениса и навијачка срца широм планете, никада неће бити миљеник америчке и енглеске публике. Зашто једно Косово у америчкој визури никад неће бити исто што и Крим, итд, итд. И зашто „Дара из Јасеновца“, па све да ју је режирао један Копола а главну улогу играла једна Елизабет Тејлор, никад не би могла ни да привири критеријумима америчке Академије. Премного је међу нама оних који, заведени мантром о „путу на Запад“,о још увијек вјерују да тамо има резервисано мјесто за друге и другачије, поготово за оне који не би да се утопе у безличну масу популације подијељене само по једним критеријумом: на оне који имају моћ и на оне који се тој моћи безусловно потчињавају. Превише је истинских хришћана и православаца који још вјерују да на Западу и даље важи она библијска по којој ће „прије двогрба камила кроз иглене уши него што ће богаташ у Рај“, јер је језуитска природа друштва „с оне стране“ небројено пута показана. А „хуманост, једнакост, човјечност, самилост и осјећај за потребе малих и сиромашних“ западног друштва у најекстремнијем изразу манифестована је управо у ово вријеме короне.
Далеко од тога да на Западу нема и оних вриједности које су највиши цивилизацијски домет, али је више него наивно очекивати да су те „вриједности“ по једнакој цијени и под истим условима доступне свима. Зато безглава јурњава на „ону страну“, без икаквог критичког сагледавања и рачунице „за“ и „против“, личи на кидисање бика на црвену мараму иза које вреба мач тореадора. Или, да преведем на језик актуелне дневне политике: не пристоји држави која се буса у груди својом независношћу, самосталношћу, суверенитетом, заставом на Ист Риверу и испред НАТО сједишта, да своје унутрашње политичке и државничке потезе мјери искључиво скалом (не)прихватљивости за трећеразредне секретарчиће из Брисела или америчку амбасад(орк)у. То није само питање државног достојанства већ и елементарни принцип по којем је спољна политика само продужетак унутрашње, у мјери могућег али не и испод доње црте интереса сопствених грађана.
Лијепо је и профитабилно бити цијењен и радо сретан и на Истоку и на Западу, сјеверно и јужно, али за такав статус неопходна је, прије свега, висока доза самопоштовања. Лијепо је бити награђен, „Оскаром“ поготово, али не и по цијену повлађивања јефтином и провидном страном (политичком) „укусу“ и одустајања од истине. И лијепо је што нас зову тамо преко Дрине, али само да не буде по оној нардној кад су звали магарца на свадбу па испало да је позван воду да носи. А „Дара из Јасеновца“ већ је награђена признањем према којем су „Оскар“ и гламурозна церемонија његовог уручења само јефтина петпарачка приредба са комадићем метала у средишту свега. Награђена је признањем (па и самих Американаца који опсједају биоскопске дворане) да је потресна али истинита, људска прича и свједочанство које је могуће нападати и оспоравати али не и оспорити.
Емило Лабудовић/ИН4С