Прошетао сам до Калемегдана и наклонио се спомен-бисти, аутопортрету Симеона Роксандића рођеног у Мајским Пољанама у мају 1874. Застао сам и код његове фонтане Злосрећни рибар којег је далеке 1906. направио човек из Мајских Пољана.
Прошло је више од месец дана од када је потрес јачине 6,2 степена по Рихтеру добрано растресао Банију, оштетивши више десетина хиљада објеката и одневши седам живота, од тога пет у Мајским Пољанама, приградском насељу градића Глине.
Од тада је написано много текстова и снимљено видео и фоно- записа о подручју које је погођено потресом, укључујући последице и помоћ. Писало се и говорило о прошлости тог подручја, укључујући и ратове у двадесетом веку, па чак и о томе да ли је исправно рећи Банија или Бановина. И сам сам био у ситуацији да за медије у региону говорим о том подручју, које је у већем делу деведесетих година прошлог века било у саставу тадашње РСК. Говорио сам и о националном саставу Петриње, Сиска, Глине, Двора и Костајнице и одливу становништва и због рата деведесетих прошлог века али и због економске миграције у првим деценијама овога века. И сваки пут сам истицао да се природне катастрофе, које се дешавају мимо воље људи, не могу (и не смеју) упоређивати са ратовима који су „производ” људског фактора.
У свом том мноштву информација, највише су ме „потресали” текстови посвећени селу Мајске Пољане из пера хрватских књижевника и новинара Миљенка Јерговића, Анте Томића и Бориса Дежуловића, објављених у првих неколико дана после потреса. Јерговић је у тексту „Мајске Пољане, кратка повијест једног села”, поред бурне историје села, дао и изванредан портрет двојице најпознатијих људи рођених у том селу: вајара Симеона Роксандића и математичара Ђуре Курепе. Дежуловић је у тексту „Гледајући куће окренуте на кровове” мајсторски осветлио ликове браће Мицић, Бранислава и Љубомира, чија мајка је рођена у том селу, у којем су и они у детињству често боравили. Томић је у „Великој репортажи из Мајских Пољана, најтеже страдалим у потресу” осликао данашње становнике тога села: Милицу, Зорку, Гојка, Васиља и малог Лазара (брат му страдао у потресу) и његовог пса Буцка као и хуманитарце који су им помагали не питајући их ни за верску ни за националну припадност.
Да сам био у ситуацији да посетим банијска потресом захваћена места свакако не бих заобишао Мајске Пољане. А пошто нисам сигуран да би ми хрватске власти дозволиле да се, због неких ранијих „неспоразума”, вратим, одлучио сам да везу са Мајским Пољанама одржавам телепатски посећујући објекте и места по Београду где су људи из тог краја оставили своје трагове у времену и простору.
Прошетао сам до Калемегдана и наклонио се спомен-бисти, аутопортрету, поменутог Симеона Роксандића рођеног у Мајским Пољанама у мају 1874. Застао сам и код његове фонтане Злосрећни рибар којег је далеке 1906. направио човек из Мајских Пољана. Свратио сам и на Ново гробље и први пут посетио гроб Симе Матавуља, колико због чувеног писца, пореклом из моје Далмације, толико и због „Женске фигуре” на пишчевом гробу, која је такође дело поменутог Роксандића. На крају сам отишао и у Добрачину улицу и посетио Чукур-чесму са скулптуром Дечака са разбијеним крчагом дело истог уметника из 1931, коју су вандали у мају 2010. украли те излупали чекићем и продали. На сву срећу, делови су пронађени и скулптура је реконструисана. Роксандић је и умро у Београду у јануару 1943. године.
У Мајским Пољанама 1907, као четрнаесто и последње дете Радета и Анђелије, родио се и чувени математичар, професор универзитета и академик САНУ, Ђуро Курепа, који је предавао на многим познатим универзитетима широм света и дружио се са чувеним научницима, између осталих и са Албертом Ајнштајном. Свет га памти по нечему што се зове Курепина хипотеза, коју су после његове смрти довршили неки француски математичари. Ђуро је умро у Београду 50 година после Роксандића, тако што су га неки лопови на улици напали и опљачкали наневши му повреде од којих је и преминуо. Идући према Калемегдану бацим поглед и на зграду САНУ у Кнез Михаиловој како би и на тај начин исказао емпатију и за Ђуру и за жртве потреса у Мајским Пољанама.
Посетио сам и Галерију „Рима” у Београду која током фебруара обележава стогодишњицу авангардног часописа „Зенит” изложбом коју чине оригинални примерци часописа, његових издања и документарног материјала, чији је оснивач, главни и стални уредник био тада млади књижевник, песник и преводилац Љубомир Мицић (1895–1971), а један од кључних сарадника и његов млађи брат Бранислав (1897–1947), такође песник и писац, а уз то и глумац и позоришни критичар, перформер и предавач, сликар и цртач…, који је по мајчином родном месту узео и уметничко име Бранко Ве Пољански.
За живота поменутих уметника и научника, у њиховим Мајским Пољанама живело је много више душа. Статистичари су забележили да је у том селу по попису из 1935. живело 1.378, а 1948. већ су пали на 927, 1991. било их је 602, а 2011. тек 196. А колико ће их остати после овог разорног потреса дознаћемо после новог пописа становништва који ће се обавити за који месец.
Децембарски земљотрес могао би бити прекретница за будућност и Мајских Пољана и целе Баније, тако што би могли потпуно замрети или поново оживети, што ће зависити, углавном, од људског фактора. Намерно сам изоставио национални састав у Мајским Пољанама по претходним пописима становништва јер ако села нема, није ни важно ко у њему више не живи.
Била би велика штета да нестану Мајске Пољане, село које је име добило по краткој речци Маји, не само због милозвучног имена већ и због расадника сваковрсних и раскошних талената.
Саво Штрбац/Политика