На овим изборима ће очигледно бити мање битне локалне теме – пропаст алуминијумског комбината и економска пустош која је изазвана вишедеценијском корупцијом али и прошлогодишњом пропалом туристичком сезоном (у шта спада и верски туризам) већ ће се ићи на идеолошку и националну поларизацију на Монтенегрине и Србе.
Локални избори у Никшићу који ће се одржати 14. марта су постали много више од локалних избора за Црну Гору. Владајући ДПС их види као одсудну битку за опстанак после губитка владајуће већине у скупштини и преласка у опозицију после избора крајем августа прошле године. На тим изборима је у Никшићу Милов ДПС изгубио са преко 7.000 гласова разлике. Као други град земље и родни град Мила Ђукановића Никшић има и ту специфичну тежину јер јавност је уверена да „ако тамо Мило изгуби шта да очекује у другим срединама”. После избора у Никшићу иду избори за Подгорицу те су никшићки избори лакмус папир за њих. Они дају одговор на питање да ли Мило и ДПС дефинитивно одлазе у опозицију или пак могу рачунати на повратак за пар година уколико се садашња хетерогена коалиција покаже неспособна да води земљу у тешкој кризи и са рекордним падом БДП-а. Милов ДПС је од избора пао за више од десет процената подршке грађана а тај тренд пада и подела унутар странке би се зауставио победом у Никшићу. Због свега тога ДПС настоји да иде у блоку са странкама које су им блиске, такозвани прокомитски блок, које имају негативан однос према Србима, СПЦ и Србији.
Наспрам њих је коалиција која је окосница победничке коалиције на прошлогодишњим изборима „за будућност Никшића”. Изборни штаб им предводи српски политичар Андрија Мандић, а кандидат за градоначелника је његов кадар – млад и популаран Марко Ковачевић. Они су и дали мандат премијеру Кривокапићу који сад преко своје саветнице најављује своју листу за Никшић. Поред њега са те стране и Дака Давидовић најављује свој самостални излазак на изборе. Док Мило окупља монтенегрински блок дотле се дели просрпски политички корпус што може имати озбиљне последице и на националном нивоу. Уколико се бизнисмен Дака са својим ресурсима и премијер Кривокапић са ауторитетом првог човека владе буду оглушили о позиве на јединство националног блока то може довести до повратка Мила и ДПС-а у игру.
На овим изборима ће очигледно бити мање битне локалне теме – пропаст алуминијумског комбината и економска пустош која је изазвана вишедеценијском корупцијом али и прошлогодишњом пропалом туристичком сезоном (у шта спада и верски туризам) већ ће се ићи на идеолошку и националну поларизацију на Монтенегрине и Србе. На томе је до сада јахао и сам Ђукановић са циљем да стабилизује своје бирачко тело по цену унутрашњег раскола и сукоба са СПЦ и Србијом.
Иако је Милов ДПС у процесу слабљења и могућих унутрашњих подела, настоји да преокрене лоше трендове изазивања подела у владајућој коалицији. Њему би као поклон дошло да просрпска политичка опција иде у три колоне а да он буде на челу једног блока. Исто тако је чињеница да је институција „дубоке државе” и даље под утицајем Милове екипе на шта упозоравају из ДФ-а па као пример наводе полицијску логистику на локалу у придобијању гласача.
Проблем за владајућу коалицију је да нема политички ауторитет, да то није нити ће бити Кривокапић који је по потреби пред изборе просрпски политичар а после избора „200 посто Црногорац”. Исто тако је чињеница да је српским гласовима постао премијер а ближа му је Приштина од Београда или Сарајево од Бањалуке. У наступима делује као највећи НАТО лобиста или неко ко би поново признао независност Косова што фрустрира већи део његових бирача који су очекивали ако не другачију политику а оно барем другачију реторику у односу на Мила Ђукановића. Додатну конфузију и огорчење код „просрпских” бирача изазива и то што по речима једног од лидера ДФ-а Андрије Мандића премијер Кривокапић у влади нема политичке представнике Срба и то што чува Милове кадрове.
Све то говори да у том делу бирачког тела које је кичма владајуће коалиције сазрева став да би много шта другачије било да је ДФ у влади и да је митрополит Амфилохије жив. Нарочито око скандалозног односа према Београду, признању Косова или односа према Републици Српској. Тешко је одговорити на питање „шта би било кад би било” али да је недостатак ауторитета у влади озбиљан проблем који може да се санира реконструкцијом владе док је време. Док Ђукановић тензије у владајућој коалицији не искористи да изазове пад владе и омогући повратак мрачне ауторитарне и криминалне прошлости за коју су многи наивно поверовали да је неповратно отишла на сметлиште историје.
Бранко Радун/Политика