„Ко то синоћ, ко то синоћ кроз Цетиње прође…“, орило се Никшићем поводом који ни најмање није личио уобичајеном тамбурању, урлању и лупању у шерпе, својственом метанисању разуларене братије окупљене под зеленим барјацима.
Не знам ко је то синоћ прошао Цетињем (Србима и псима је још одавно забрањено шетање), али зато поуздано знам и рођеним сам очима видио да је данас Никшићем промарширала гомила – аветиња. Добро, знам да ће неко рећи да је, макар за предводницу колоне, овјенчану титулом доктора наука и доскорашњом позицијом министрице, ова констатација у најмању руку – претјерана.
Можда и јесте, али кад се паметан нађе међу гомилом лудака, једино је он луд. Јер, ако неко са звањем доктора наука које подразумијева дубоко роњење и широко пливање океаном знања, не види да је брод бушан на све стране и да незауставиво тоне, ако своје име које у свијету науке ипак нешто значи изнајми утопијском пројекту одржавања неодрживог, сам је крив и сам је одговоран за срозавање у блато тривијалности и општег суноврата не само политичких већ и елементарних моралних вриједности.
Колона „пратилаца“ госпође докторке наука, сваким својим сегментом подсјећала је на фарсу према којој је чувени „Летећи циркус Монтија Пајтона“ – дјечја представа. Врхунац ироније која је то била баш захваљујући настојању актера да изгледају озбиљно и самоувјерено, чинио је хорски тропар по којем онај из Растока „рече да од државе нема ништа прече“!
У начелу, овоме се не би имало пуно чега приговорити да, истовремено и упоредо са никшићком циркуском колоном, једна друга колона није замицала пут Спужа, са краћим задржавањем код тужилаца. Дојучерашњи најближи сапутници докторке наука са чела циркуса, од Петра, преко Милутина, Верице, Веселина, Љора… па све до комплетне управе Морског добра свједоче који им је то аспект државе био – најпречи. И, мада се по оној народној „риба која смрди с главе, чисти од репа“, кад се реп очисти ни глава није далеко. А кад дође, а мора доћи, мада ће с овом владом очигледно окаснити, тај тренутак, и предводници циркуса и циркусантима ће доћи из једног нижег дијела тијела до главе и видјеће да су ову несрећну државу и све у њој разурили, опљачкали, дигли на кредите које нико не враћа, на дневнице за путовања из фотеље, на она до Мајамија, Севиље и Дубаија, на виле, станове, јахте и „мајбахе“, управо њени најпозванији „домобрани(тељи). Остарјеле мајке, недорасли синови, жене, сестре, свастике… колона пљачкаша достојна оне Али Бабине из „1001 ноћи“, с тим што је наша ноћ трајала хиљадама и хиљадама дуже.
И док Никшићем ових дана марширају разне колоне оних који му се додворавају да би му засјели на грбачу, у залеђу траје циркус не мање урнебесан од оног под Требјесом. Јер, ово што се дешава са такозваним „тужилачким законима“ свједочи о државно – политичком рашомону којем ни Куросава није дорастао.
Весели премијер, осокољен ко зна чиме и ко зна од кога, поново је владајућој већини, на чијој подршци не бих рекао опстаје већ лелуја, опалио жестоки шамар. Окружен гомилицом подржавалаца која се свакодневно осипа, групом попова која је утриповала да је изборна побједа њихових руку дјело, премијер свакодневно демантује себе. И док се хапшењем трећеразредних „кримоса“ из врха ДПС грађанима покушава дати додатна доза анестезије како би се озбиљно начета трпељивост продужила, вуку се потези који не само да одржавају већ и додатно јачају основне полуге система једне приватне и на свеопштој пљачки саздане државе.
Највећа заблуда којом се покушава обманути јавност, а под којом се, као под димном завјесом, покушава прикрити сервилност и неспособност такозваних „експерата“ јесте упорно спиновање мантре како је највећи допринос изборној побједи дала Српска православна црква и како је онај који се фотеље дочепао под њеним покровитељством унапријед амнестиран од сваког гријеха.
Несумњиво је да су литије и отпор безакоњу усмјереом према Цркви покренуле већ посусталу масу незадовољног народа, али није Црква спасавала народ већ народ Цркву. Такође је ван сваке сумње да су, упркос отпору баш те групице попова, (међу којима свакако нијесу блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије), литије убрзо надрасле своју вјерску суштину и прерасле у својеврстан политички и ослободилачки устанак згаженог народа. Уосталом, довољно је упоредити изборне резултате опозиције из 2016. (упркос „државном удару“) и ове са прошлих избора и уочити да разлика и није тако убједљива и упечатљива да би се њоме барјачило у свакој прилици. А „заслуге“ за тих нешто мање од девет хиљада гласова који су донијели побједу, да се не лажемо, много више припадају онима који су спријечили „увоз“ гласача из окружења него Гојку Перовићу, Здравку Кривокапићу и дружини око њих, с једне, са све Андријом Мандићем, Миланом Кнежевићем, Дританом Абазовићем и „нашим Алексом, са друге стране, да будемо до краја поштени.
Знам да ће ова констатација изазвати гњев премијерових идолопоклоника и „бранитеља“ месијанске позиције неких „отаца“, али као некоме ко дубоко разумије и поштује позицију и улогу Српске православне цркве у Црној Гори, њен допринос њеној државности и трајању, у обавези сам, највише према истини, да „попу кажем – поп, а бобу – боб“, макар био разапет. Или, као што би то рекао Аристотел: „драг ми је Платон, али истина ми је дража“!
Како год да је било, весели премијер и све тања подршка око њега би морали да знају да је изборна воља, прије свега и изнад свега – политичка и да се само енергичним политичким дјеловањем на испуњавању обећаног (поштено) опстаје на власти. Готово свакодневно политикантско цинцулирање и плес по жици разапетој над амбисом народног стрпљења не обећавају ништа добро.
Осим, можда, Миливоју Катнићу и онима у име чије заштите и одбране изиграва дворску луду у часној тужилачкој одори.
Емило Лабудовић/ИН4С