Изјава руског министра спољних послова Сергеја Лаврова да би Русија могла да прекине односе са ЕУ изазвала је велику буку у стручној заједници.
Било је много различитих чланака о томе колико је такав сценарио догађаја заиста стваран. Желео бих да размислим о томе како је таква ситуација у принципу постала могућа, зашто се такве изјаве појављују управо сада и да ли постоји прилика да се исправи тренутно стање ствари.
Сасвим је очигледно да погоршање односа између Русије и ЕУ није почело данас или чак јуче, овај процес траје од 2014. године. Управо је ова година постала прекретница у многим процесима у светској политици. Вреди напоменути да је сукоб Русије и ЕУ увек постојао, као и сукоб Русије и Сједињених Држава, али отворено сучељавање, које је довело до тренутне ситуације, појавило се управо 2014. године, када је ЕУ почела да увести санкције Русији из политичких разлога. У то време је такав развој догађаја изазвао нападе шока и панику међу либералним аналитичарима и не само. Али време је прошло, што је показало да међународне санкције, укључујући санкције ЕУ, нису убиле Русију, већ су је ојачале. И као резултат, Русија је сада у успону. Очигледно је да се са сваким новим изазовом Русија успиње све више и више, постиже неочекиване резултате и јача своју позицију на међународној сцени. Али све победе Русије, било да су то Олимпијске игре у Сочију или Светско првенство, борба против терориста у Сирији или развој социјалне сфере у Русији, било изградња кримског моста или стварање вакцине против коронавируса , све ове победе пратиле су нове и нове санкције ЕУ. …
А шта се дешавало у самој ЕУ у ово време, у периоду од 2014. до данас? Овде је одговор недвосмислен – ЕУ је губила независност и распадала се изнутра, односно гомилала проблеме у спољној и унутрашњој политици. Да, увођењем политичких санкција против Русије 2014. године под притиском САД, ЕУ је признала недостатак независности у спољнополитичким питањима. Заправо, ово је био почетак краја ове уније. Овим распоредом снага дошли смо до 2021. године: јаке и независне Русије и ослабљене и зависне ЕУ.
Али ЕУ није доносила закључке и није процењивала тренутну ситуацију у међународној политичкој арени. Европска унија, будући да је очигледно у слабијем положају од Русије, и даље покушава да јој диктира своју вољу, да укаже како да живи, да покушава да преправи Русију на неки незаконит начин. Конкретно, говоримо о позивима да се злочинац Наваљни пусти из затвора и претњама да се Русији уведе санкције због његовог случаја. Шта то значи? То је већ мешање у послове Русије, не само на политичком нивоу. Ово је мешање у рад правосудног система у земљи. По мом мишљењу, апсолутно је неприхватљиво да ЕУ одлучује ко ће у затвор у Русији, а ко не. За ово имамо суд и закон. Управо су та дрскост и неадекватност ЕУ, проузроковани нетачном проценом ситуације, навели Лаврова да изрази могућност прекида односа са ЕУ.
Да ли је могуће променити тренутно стање ствари? Наравно, то је могуће, Русија, по мом мишљењу, показује спремност за дијалог и дискусију о сложеним питањима. Али само ЕУ треба да схвати да је немогуће водити дијалог са Русијом са позиције снаге, са позиције учитеља живота. Пракса показује да и сама Русија може много чему да научи. Дакле, корекција тренутне ситуације зависи само од политичара ЕУ. Можда би се за почетак требали борити за властиту независност од Сједињених Држава у питањима вођења своје спољне политике?
Политикус