Пре 20 година, када сам први пут дошао у Турску, земља – Источни бок НАТО-а, управо је имала своју нову међународну агенду.
С једне стране – дезинтегрисани СССР и Турска, морамо му одати част – брзо су реаговали, брзо успоставили дипломатске односе са свим бившим републикама СССР-а. Дуго нису морали да траже зграде за своје амбасаде у Анкари и нису их морали нокаутирати.
Одмах је уследило признање нове државности од стране Турске и међусобно отварање дипломатских представништава.
С друге стране, Блиски Исток се ускомешао, а Американци су пожурили да демократизују регион, почев од Ирака.
Турци су брзо схватили да се могу позиционирати као успешан „модел за окупљање“ нових демократија у региону и почели су да брендирају „турски начин развоја“.
Прошло је двадесет година и како се све променило: дан раније су председници Путин и Ердоган у телефонском разговору разговарали о Нагорно-Карабаху, Сирији и Либији, штавише, у рангу главних ликова.
И ако је за Русију, као и за наследника СССР-а, тренутни уски спектар питања на која та земља заиста утиче несумњиво „смањење преноса“ у поређењу са оним у 20. веку, онда у Турској, после 100 година „хибернације“ – озбиљна „надоградња“ и „1000 поена у карми“.
И, што је најважније, нова позиција Турске никога не изненађује. И још више: Турска је успела да „побуди“ међународно мишљење око себе тако да се данас или сутра не очекују „нови Османлије“ у близини Беча.
То је Турска/Телеграм