Не писах ти одавно. Завијан тишином колико и снијегом који је ове зиме нападао како није одавно, далек од свега што гризе и уједа, трује и мути свакодневицу, хранио сам дане самоћом а душу успоменама, скраћивао сате књигама које су годинама чекале на ред, и настојао да те поштедим грозница свог заумља. Желио сам да ти оставим довољно простора да у овим новим околностима сам потражиш своје мјесто и свој пут, јер ово је твоје и вријеме твоје генерације, па како вам буде. А не бих ни сада, док се дан још протеже као невјеста послије прве ноћи, кварио твоје буђење својом несаницом. Јер, напољу је једно од оних јутара која маме пјеснике и сликаре, умивено, беспрекорно бијело и насмијано оним осмијехом какав само дјеца имају. Али, баш тај невини дјечји осмијех, осмијех у који може да стане васиона љепоте и пред којим се и анђели клањају, јутрос ме боли својим изостанком. Погађаш, гледао сам филм, гледао сам голготу једног народа испричану језиком који не умије да лаже: дјечијим очима у којима је било свега осим осмијеха и мржње.
Знам да си у току са свиме што је везано уз овај филм, са свим контроверзама, нападима и одбраном, са моралним суновратом Америчке филмске академије, са политичком хајком која се бацила сјенком на ванредан умјетнички домет остварења, па нећу о томе. Нећу ни о кривици ни о жртви, о страдању и забораву, јер све су то већ давно препричане али никад недовршене приче. И узалудне, јер истина, она права, историјски утемељена и једнако неспорна, овдје на Балкану никада није имала, а ни сада нема, адресу становања. Осим можда оне да су Срби непатворени агресори, злочинци и насилници, вјечити узрочници и кривци за свеколико зло балканске крчме у којој се не зна ко све пије али се прецизно зна ко плаћа. А цијена „плаћања“ је била и још увијек је прескупа за народ који би, свјетским размјерама мјерено, могао да стане под једну шљиву. И да нас је колико и Кинеза, 74.580 српске дјеце (именом и презименом потврђено), побијених у логорима, душегупкама, збјеговима и стратиштима широм Хрватске – премного је и за вијек а камоли за један рат, па макар био и свјетски. И није ријеч о броју (да је била само Дара и превише је), већ о стању људске свијести која допушта толики пад и толики мрак, мрак који ни дјечји осмијех, то чудо над чудима пред којим се и анђели клањају, не може да раздани.
И што јутро више одмиче, то се више као пчеле роје плавичасти ледени бисери по смрзнутом цијелцу којим одавно нема ни макар трага лисице а и како би кад овдје пјетлови више не буде зору. Са дугих леденица кроз које се прелама бљештава сунчана свјетлост почињу да капају сузе које ме тако болно подсјећају на Дарине, а недопијена јутарња кафа се већ одавно претворила у ледени чај. Све слути на предиван дан, али ни то не може да из мисли отјера питање које ме мучи све ово вријеме: какав смо ми то народ? Шта је то у нама што нас чини предодређеним за жртву, што нас просто гура под вјешала, под чекић и сјекиру, намиче окове и ланце на већ испружене руке. Јер, сви народи су кроз историјско трајање имали пријатеље и неоријатеље, само су за нас Србе непријатељи непромјењива константа. И неће бити да је само до њих. Они ће док је свијета и вијека да кољу а онда да упиру прстом и прозивају. Да смишљају Сребреницу да би смо заборавили Јасеновац, да разапињу Младића да би смо заборавили Лубурића. Мора да и у нама самима има нешто патолошко, нешто труло и канцерогено што нас чини недовршеним народом. Народом који има искораке, личности и дјела достојна највиших врхова свјетске историје а који никако да се помјери из каљуге у коју га вријеме и прилике непрестано сваљују. Народом који никако да дефинише себе, свој пут и своје циљеве којим хода и којима тежи без остатка. Јер, истина је, истина која сијече горе и од „србосјека“ у рукама Макса Лубурића, да смо себи самима и од највећих душмана већи. Уосталом, највећи усташки кољачи су етничким поријеклом били Срби. И истина је, болна али неподмитљива, да је и онај за којим јутрос плаче свеколико Српство( па и ја, признајем), Србин рођењем, у Загребу говорио да му је хрватски матерњи али да га говори његовом исквареном варијантом – српским. То деструктивно самопорицање, та праисконска каионовска мржња себе и својих, траје и данас. Довољно је да само ових дана ослушнеш заглушујућу какофонију која јечи са свих страна, која је преплавила медије, скупове, изјаве, па да осјетиш језу какву ни ових минус дванаест напољу не могу да изазову. Довољна је само она недавна комитско – родољубива позоришна представа у никшићком позоришту па да наслутиш колико Артуковића, Лубурића, Милоша… још чучи у нама и само чека историјску прилику. Да се не лажемо, и на другој, „нашој“, страни није без разлога за забринутост.
Овдје је тишина тако дубока и неначета да ми се чини како чујем одјек мисли док туку у чело, тешке и огрезле у страх и неизвјесност. Филм од синоћ само их је оголио и појачао, учинио скоро видљивим. И не знам шта бих ти рекао, чиме бих да утјешим и тебе и себе. Једино што ми се у овом тренутку чини могућим, нужним и отрежњујућим јесте потреба да се окренемо себи. Да се погледамо у огледало и суочимо не само са оном љепшом страном свог лица већ и са оним ружним ожиљцима који не блиједе и не застаријевају. Да у овој недореченој тишини која је остала иза Дарине голготе, тишини која остаје кад утихну заклани јагањци, невина дјеца Козаре и Поткозарја, Пребиловаца… ослушнемо рику животиње у нама, рику која нас, кад се ослободи, од људи претвара у звјери и у Лубуриће. Јер, до нас је! И све док је до нас и само до нас, други нам не требају. А они нека само раде свој посао, њихово свеколико зло никад неће достићи небеску висину нашег праштања за које је довољна само једна Дарина суза. Треба само да опростимо себе самима.
Буди ми добар и буди добро, и не брини. У овој предивној реплици слеђене сибирске тајге једино што још може да ме изненади јесте добро, а њега још ни на видику.
Емило Лабудовић/ИН4С