Превремени избори на Косову одржани су после година назадовања и политичке нестабилности, усред кризе пандемије, озбиљних економских тешкоћа, застоја у дијалогу са Београдом и у амбијенту дубоке разочараности грађана досадашњим властима.
Убедљива победа лидера Самоопредељења Аљбина Куртија заслужује анализу у две равни. Прва је искључиво косовска и представља пример како се бирачи опредељују када добију могућност да се изјасне о проблемима који их муче у свакодневном животу а не на наметнуте теме. Друга се тиче перспектива дијалога Београда и Приштине које прете да буду замрачене доласком на власт тврдог националисте.
Албански бирачи, посебно млади, казнили су све непринципијелне коалиције и њихове политике, генерацију ратних команданата обележену криминалом, корупцијом, непотизмом, злочинима, ликвидацијама, застрашивањима, претњама и уценама.
Највећи део те старе гарде политичара, сем Рамуша Харадинаја, дефинитивно одлази у архиве. Четворица челника некадашње ослободилачке војске Косова – Хашим Тачи, Кадри Весели, Јакуп Краснићи и Реџеп Селими – су пред судом у Хагу где су им потврђене оптужнице за низ злочина.
Растерећен тог баласта, Курти је добио готово референдумску подршку да се суочи са старим изазовима. Од њега се очекују брзе промене у решавању два највећа проблема косовског друштва: корупције и незапослености.
На ове теме Курти је победио и на изборима 2020, али је после 51 дана скинут захваљујући политичким махинацијама код куће и америчком уплитању зато што је одбијао да укине таксе на робу из Србије, због чега је дијалог био прекинут годину дана.
Према оцени Транспаренси интернешнела за 2020, Косово је према степену корупције на 104. месту од укупно 179 држава. Незапосленост у земљи која има далеко најмлађе становништво Европе износи драматичних 40 процената, а постотак исељавања је такође један од највиших.
Курти је током кратке предизборне кампање избегавао да олако дели обећања, попут визне либерализације, али је питање колико су брзе промене могуће у околностима хронично нестабилне политичке ситуације?
Од проглашења независности 2008. ниједна владајућа коалиција у Приштини није изгурала цео мандат. Током прошле године пропала су два кабинета, а председник је морао да поднесе оставку.
Старе политичке елите – Демократска партија Косова и Демократски савез Косова – одбијају сарадњу са Куртијем продубљујући поделе у друштву. Шта ће бити уколико његова партнерка Вјоса Османи постане председница? Једна странка да има председника, премијера и место председника парламента које припада победнику?
Курти није предводио своју листу јер је у октобру 2018. правоснажно осуђен за напад сузавцем у скупштини, а према закону кандидати за посланике три године пред изборе не смеју да буду осуђени. Куртија не занима да буде посланик већ премијер, али то може да отвори вишемесечну уставну кризу и унесе нестабилност.
Иако су многи политички мостови порушени, сви су изгледи да ће Курти релативно лако обезбедити подршку минимум од 61 гласа у парламенту од 120 посланика. Као партнер се нуди Харадинајева Алијанса за будућност Косова која би подржала Куртијеву владу али тражи место председника за које се њен лидер кандидовао. Ту су и калкулације са листама мањина.
За разлику од Албанаца који су изашли на изборе како би на власт довели неког од кога очекују да почне да им решава егзистенцијалне проблеме, косовски Срби су изведени на биралишта да би подржали Српску листу (СЛ) као филијалу политике Београда на северу Косова.
Срби са Косова поново нису имали шансу да се изјасне око истоветних проблема које деле са албанским суседима. Њихово је било само да аминују национално јединство и да спрече да у косовски парламент не уђе неко са друге две српске листе чији су кандидати дисквалификовани као „албански Срби”.
Победа СЛ-а од 99 процената освојених гласова је податак који је импресиван само за Северну Кореју, па Курти понавља став да Срби из СЛ не заступају интересе косовских Срба и зато их не жели у влади. Под притиском уставних прописа вероватно ће попустити: у његовој бившој влади налазила су се двојица министара са Српске листе.
Како ће Курти искористити шансу за нови почетак у великој мери зависи од „спољног фактора”, пре свега од процеса са Србијом.
Курти слуша жеље бирача, па је и након победе поновио да дијалог заузима „шесто или седмо место у јавном мњењу”. Ово питање није било у врху приоритета ниједне албанске листе или странке.
Прошле године дијалог је био жртва изборних процеса у Србији, сада на Косову, па 2022. поново у Србији, када избори чекају и Немачку и Француску. Специјални емисар ЕУ могуће да ће обновити формални дијалог, али биће то више да би оправдао своју високу плату него да би актере приближио споразуму.
Александар Вучић каже да је Србија спремна на дијалог под покровитељством ЕУ и на (мистериозна) „иновативна решења”, али одлучно одбија признање. Да ли то значи да није спреман на разговор са Куртијем и „опасним човеком” Харадинајем уколико буде председник Косова? Рекао бих да јесте и можда је то објашњење што против лидера Самоопредељења није било оштрих речи ни међу српским званичницима ни у режимским медијима.
Администрација Џоа Бајдена несумњиво је Куртију снажан савезник, посебно у захтеву да Србија призна Косово, али новом косовском премијеру неће се журити. Чекаће и усредсредиће се на реформе друштва уз америчку помоћ од милијарде долара намењених оживљавању привреде.
Све то доприноси утиску да ће, када балканске теме и дођу на ред Бајденове и европских администрација, приоритетно питање бити Босна, а не косовски конфликт.
Бошко Јакшић/Политика