Из Европског суда за људска права у Москву је недавно упућен необичан ултиматум, у којем се тражи хитно ослобађање из затвора руског блогера и опозиционара Алексеја Наваљног. Како је тим поводом пренела „Нова газета”, Олга Михајлова, адвокат осуђеног, изјавила је да је решење Европског суда „прво овакве садржине и да су руске власти обавезне да га спроведу у дело”. Као што се могло очекивати, поменути захтев глатко је одбијен.
Након правог „аутогола” који је шеф европске дипломатије Ђузеп Борељ постигао приликом посете Москви и разговора с руским министром Сергејом Лавровом, много шта је постало јасније. „Конференција двојице дипломата претворила се у лекцију о дрскости и неуспеху. Борељ је повремено деловао као ђак који се није спремио за тест. Лавров, познат по томе да не штеди своје преговарачке партнере, чак му је одузео и политичко достојанство”, пренео је немачки „Дојче веле”.
На страну то што су многи западни медији оценили да на сусрет с најугледнијим дипломатом света никако није требало слати човека који ни приближно не припада истој класи преговарача, много већи проблем је убеђеност главних европских играча да је наступило време за стратешку аутономију уније (наравно, у односу на САД). У том надигравању Европљани као да не схватају да њима још припада тек улога бафер зоне између Америке и Русије. И ништа више.
Нема сумње да су на западу Старог континента били свесни да Москва неће услишити захтев суда у Стразбуру, али нека реакција везана за судбину Наваљног морала је да уследи. Ипак, питање је шта заиста стоји иза овог „правдољубља”: да ли је реч о бризи за једног од многих противника режима руског председника Владимира Путина, или је све само покушај куповања времена док се колико-толико не изађе из периода збуњености у којем се ЕУ нашла после „брегзита”, промена у Вашингтону, и услед пандемије вируса корона?
Такође, да ли су Европљани уопште спремни да се одрекну Русије због Наваљног? За „забринутост” су и раније имали разлога. Поменимо само случај новинарке Ане Политковске, која се оштро противила деветогодишњем рату у Чеченији. И она је преживела једно тровање, да би 2006. била убијена у лифту зграде у којој је становала. Али свет, ма колико био потресен њеном судбином, није реаговао једнако жучно као у случају утамниченог блогера.
Истини за вољу, околности су се промениле. Данашња ЕУ у мало чему личи на ону од пре 15 година. Разлике између водећих земаља и оних које их прате и даље нису превазиђене, ни на економском ни на политичком плану, тако да се разочарање „малих”, који су очекивали да ће се у новом веку нешто променити, претворило у нови „камен око врата” заједнице. Испада да су границе (оне из сећања) између земаља и даље и те како присутне и тешко се бришу. Неједнакост у односу према некадашњем кључном савезнику Америци такође је све израженија.
На све то је дошла пандемија вируса корона и сукоб појединачних интереса постао је још видљивији. Оног тренутка кад је Мађарска одлучила да отвори врата руској вакцини „спутњик” структура уније опасно је уздрмана. Али одлука председника Виктора Орбана била је само последица новог стања. Заједништво је почело да се круни много раније, и испоставило се да у налету опаке болести свака земља мора да се посвети себи самој.
У таквим околностима окретање леђа источном суседу Европљанима дефинитивно не може да донесе жељени спокој. Напротив. Морали би да реше нека кључна егзистенцијална питања, пре свих – да ли континент подељен на два света уопште има перспективу? Досадашња искуства говоре да би изградња неког новог „Берлинског зида”, сада још гломазнијег и неприступачнијег, и једну и другу страну бацила деценије уназад. С тим што Русији остаје излаз ка Далеком истоку, а ЕУ тек ка Америци. А и тај маневарски простор на западу већ је увелико постао неупотребљив. Природни економски, друштвени, културни… савезник није негде далеко, већ ту, одмах преко граничне линије. Ма колико желели да стварност буде другачија, Европљани би се поново нашли заробљени у ланцима постхладноратовске политике, у које су их непосредно по окончању Другог светског рата оковале САД.
Европа без Русије нити је комплетна, нити може да буде у потпуности функционална. Није тешко замислити шта би било кад би руски енергенти, украјинска храна и немачка индустрија били обједињени на заједничком послу. За Американце ту свакако више не би било места.
Московски „кикс” Жозепа Бореља могао би се у том смислу показати као добра лекција.
Слободан Самарџија/Политика