„Ко не види ону ствар кроз решето, испале му„, говорио је мој покојни ђед Михаило у приликама кад нешто толико очигледно да просто боде у очи промиче нама тркопишима који смо, отворених очију затворене памети, грабили кроз живот. Данас, кад је ђед само сјена под мермерном плочом на гробљу испод Опленца, имам утисак да су нам подједнако ослабиле и очи и памет, толико да не само што не видимо кроз решето него ћоримо и у оно које само што нам очи није избило.
Ник Ђељошај, новопрокламовани лидер Албанаца у Црној Гори, запишао је „своју“ територију и поручио званичној Црној Гори да држи руке даље од ње. Остављајући потпуно по страни повод, колико год он био оправдан или изнуђен, предсједник општине Тузи јасно је ставио до знања да ће, како каже, чак и уз употребу оружја, бранити аутономију простора којим „газдује“, једини трезвени закључак који се може извести јесте да су Тузи већ екстериторијалне и изузете из правног система државе. Ко то не види и не слути, испале му, што би рекао мој ђед. Настојање да се отпор који ће, пријети Ђелошај, ако затреба прерасти у устанак,.мјерама које прописује држава, замагли причом о угроженим националним правима (као да корона бира националност), умота у некакву косовску и недвојбено албанску заставу које Ђељошај вије по Тузима као да су му бабовина, само су димна завјеса за отворени отпор државном суверенитету на овој територији.
Када смо у вријеме првих захтјева за статусом Тузи као самосталне општине у Скуштини Црне Горе упозоравали да је то само први корак ка данашњем стању ствари, дочекани смо салвом најцрњих националистичких и шовинистичких епитета са свих страна. Предњачиле су, ко би други, бројне тзв. „невладине организације“ са спискова влада земаља које кроје капу и доламу нове органиације свијета. Још и тада, захтјевом да се нова и САМОСТАЛНА општина назове Малесијом, што је кудикамо шири простор од постојећег општинског атара, „тражиоци“ су наговјештавали да су им апетити много већи. Сада када је Ник скинуо (не само медицинску) маску и држави одлучно рекао „НЕ“, једина дилема која још увијек, али само условно, може да буде ствар нагађања јесте питање тајминга. Питање процјене Ника и „каубоја“ који стоје иза њега да ли и када ће свеукупне геополитичке и стратешке прилике на Балкану дозволити да се држава Црна Гора и њени закони и прописи прогласе – окупатором и агресором. Можда ово некоме у овом тренутку звучи претјерано и преувеличано, али и аутору ових редова слично је 1996. године звучала опаска тадашњег колеге по хљебу, новинара Би-Би-Сија, да је питање осамостаљења и отцјепљења Космета решење на које су америчко/британско/њемачки стратези већ ставили печат.
Наивно вјеровање (и увјеравање) у лојалност држави Црној Гори у тренутку када се на рачун српског, па га крстите како вам драго, заокружује албански животни простор из реда је оних која више не приличе ни дјеци предшколског узраста. Такође је без утемељења мантра како се Црној Гори под НАТО кишобраном не може ништа десити и да је заштићена од њених „најљућих непријатеља“ – Србије и Русије. Уосталом, Кипар и даље плаћа териоријалне аспирације Грчке и Турске које су често на ивици отвореног сукоба, а обје су чланице Алијансе. Али, изгледа да колико бившу толико и актуелну власт и све душебрижнике и лелекаче над сувереношћу Црне Горе, од оног уњкавог Златка Вујовића, преко распамећених Пуре и Ђоновића, до изнајмљеног Сервера, искључиво брине такозвани „српски синдром“, спољашњи и унутрашњи. И може Тузима, Улцињем, Плавом и Гусињем да се вије „албански орао“, да се слави Дан његове заставе, да се угошћавају освједочени ратни злотвори и актери „жутих кућа“ широм Косова, да се подижу споменици осуђеним злочинцима, све је добро и све се толерише, јер једина опасност по Црну Гору су српска „тробојка“, у свим варијантама, и, не дај Боже, неки сокак са именом Србина којем је, иначе доказано правични и праведни, Хаг одредио историјску позицију.
Како год да се разријеши тренутни „проблем Тузи“ и крајње наивном требало би да буде јасно да је он само „штих проба“ за оно што (нам) слиједи. Јер, каубој Ник је зајахао и нема намјеру да сјаше док не „ослободи“ Тузи и Малесију (шта год то значило) од непринципијелне, антиалбански расположене и осветнички настројене црногорске Владе и власти. А хоће ли и колико јахати, хоће ли то бити на дорату или магарету, хоће ли бити херој или „херој“, да ли се само курчи ил’ озбиљно бије, није само до њега. И до нас је, макар онолико колико искрени патриотизам и искрена брига и поштовање према Црној Гори налажу. Макар толико.
П. С. Живо ме интересује шта о овом Никовом „курчењу“ мисли „предсједница“ Владе и свега у Црној Гори, госпођа Џуди Рајзинг Рајнке? Или ће прије бити да су наводници – сувишни.
Емило Лабудовић/ИН4С