Свима је јасно шта значи ова данашња криза у Тузима. И црногорска јавност, и наши медији, и читава политичка класа схватају о чему је ријеч, али нико, изгледа, не жели да то каже наглас зато што није политички коректно.
Ово није перформанс који организује једна локална самоуправа против епидемиолошких мјера које сматра неправедним. Ово није неспоразум који се може ријешити разговором. Ово је показна вјежба за великоалбански сепаратизам, који се више не труди да сакрије своју жељу да од Малесије направи балкански Донбас.
Ник Ђељошај и његови савезници, домаћа експозитура малигне мреже чији је оперативни и идеолошки центар у Тирани, сваку могућу кризу користе као повод за конфронтацију са институцијама црногорске државе, и за цртање границе између дијела територије коју контролишу и остатка Црне Горе. Они то раде смишљено и срачунато, уз неподвојену подршку албанског и косовског политичког естаблишмента, данашња показна вјежба дио је једног дугорочног плана. Има ли иког у Црној Гори да му то није постало савршено јасно?
У пракси управљања државом постоји вријеме за преговоре и дијалог, као и вријеме за повлачење црвених линија. У свијетлу онога што се догађа у Тузима, а поготово у свијетлу Ђељошајевог свеукупног јавног наступа протеклих дана, не би било ни најмање неразумно рећи да је ово данас један такав тренутак, кад треба повући црвену линију и бити непопустљив.
Било би, заправо, прилично оправдано када би у овој ситуацији Влада Црне Горе одбила било какво састанчење са великоалбанским сепаратистима који користе прилику да отворено оспоре сувереност црногорских власти над неотуђивим дијелом њене територије. Самим тим, нема ничег а приори нелегитимног у виђењу по коме да данас у Тузи не треба да долази ни предсједник Владе, нити потпредсједник Владе, него интервентна јединица полиције, да све до једног похапси ту групу умишљених изгредника којој је пало на памет да се у овако озбиљном тренутку поиграва са уставним поретком државе.
Ништа од наведеног, понављам, не би било ни неоправдано ни непримјерено — али не би било мудро. Великодржавни пројекат са којом се суочава Црна Гора превазилази и једног Ника Ђељошаја и шачицу сепаратиста над којима би држава, кад би хтјела, данас имала начина да истренира строгоћу. Да је полиција данас Ђељошаја ухапсила а његове присталице растјерала сузавцом, поступила би баш онако као што то Ђељошај прижељкује — дала би му материјала да од себе направи црногорску верзију Албина Куртија, од становника Тузи жртве полицијске бруталности, а од нове власти анти-албанског актера (а тиме и ‘пријетњу регионалној стабилности’). То му се не нипошто смије дозволити.
Великоалбански сепаратизам почива на наративу о угроженој, дискриминисаној албанској мањини, која равноправност и сигурност може да нађе једино унутар проширених граница албанске државе. Тај се наратив систематски пласира из Тиране и Приштине, а репродукују га на локалу демагози попут Ђељошаја.
Да би се Црна Гора успјешно одбранила од ове пријетње, потребан нам је убједљив контра-наратив, на коме ћемо радити једнако предано и дисциплиновано као и друга страна.
Потребно је да, у свакој ситуацији, црногорска власт међународној јавности ставља до знања да смо ми ти који се залажемо за дијалог, разговор, компромис и равноправност, а да тензије, сукобе и мржњу призивају сепаратистички пиромани попут Ђељошаја; ми желимо мир суживот, они желе хаос. Пласирање овог наратива, што уједначеније и што чешће, представља наш витални национални интерес
Феђа Павловић/ИН4С