Ћутало се преко седамдесет година о страшним злочинима. О једином геноциду на Балкану. Знало се нешто основно, али се причало шапатом. Само један филм је био довољан да се коначно проговори о истини. Прича о једној девојчици у логору смрти била је довољна да се сви преиспитамо колико заиста знамо о страдању нашег народа. Да сазнамо да усташтво још није побеђено, а Хрватска денацификована. Мала Дара је опет дошла на нож крвника, овај пут од медијске сатанизације и отворених клевета.
Убрзо након премијере филма у свим српским земљама филм „Дара из Јасеновца“ се нашао на удару како самопроглашених антифашиста тако и отворених усташа. Истим жаром је филм критикован од стране Велимира Бујанеца хрватског новинара из Загреба и нескривеног усташе као и од другосрбијанског аутошовинистичког „суши стада“ из Београда.
Опет су као и средином прошлог века усташе и партизани постали савезници. Наше „суши стадо“ несвесно своје историје, културе и без националног поноса осуђује Дару. Они филм који је иначе ублажио све могуће сцене страдања и крвопролића доживљавају као ратнохушкачки. Живећи у себи пројектованој фикцији негирају хиљаде мртвих да би били у братству и јединству са крвником. Као на траци се смењују „интелектуалци“ који осуђују Дару. Све „величине“ од Биљане Србљановић до Дубравке Стојановић. Не сметају њима отворено усташки пирови по Хрватској, рушење споменика, усташки поздрави, њима смета српско страдање које је минималним делом екранизовано. Не буне се ни што данашња Хрватска дели вредности Независне Државе Хрватске. Дара је проговорила у име свих страдалих. Млада српске девојчица са Козаре је постала мали тихи гласић свих оних којима су вратови пререзани. Њен глас се чуо, али је сметао негаторима геноцида. Сметао је потомцима оних који су бетонирали јаме од Доње Градине до Пребиловаца. Тишина је изнова и изнова убијала наше мртве, а ми их нисмо оплакали но смо ћутањем постајали саучесници. Коначно смо проговорили и дубоко верујемо да је ово почетак, да смо разбили омерту и да више нећемо да ћутимо. Дара је учинила први корак, али тај корак је био и најважнији да почнемо развијати свест о страдању, мучеништву и жртвама.
Дара је почетак и сви ми морамо бити наставак сведочанства о страдању нашег народа. Прича о Јасеновцу мора ући у уџбенике, филмове, књиге, читаву нашу културу и друштво. Истина се сакрити не може. Незнање нас је убијало и сиромашило духовно. Свакако је и незнање криво што се толико код нас развио дух самопорицања. Да смо више причали о српским жртвама, да смо учили о сопственом страдању, сигурано би имали мање аутошовинизма. Храбра девојчица Дара је постала симбол рађања културе сећања. Нажалост мала Дара је сама, а Анте никада није ни умро. Неће Дара да се свети, Дара ће само да прича да се не понови и не заборави.
„Од памтивека вуци кољу јагањце, а никада ниједно јагње није заклало вука
па ипак је у свету више јагањаца него вукова“ Владика Николај Велимировић.
Андреј Илић – Видовдан