Све ће нам бити узалуд, не будемо ли убрзо промијенили састав Тужилачког савјета, не буде ли се, дакле, храбро ушло у промјене Закона који је својервремено прилагођен оној мучној политичкој стварности.
Да смо својевремено мислили и другачије, да смо се надали да ће необичне процедуре за избор првог човјека Тужилаштва поправити стање, данас треба да закључимо да нигдје и ни у једној институцији није тако успјешно бетонирано и замрзнуто стање као тамо.
Да је икада прије у Црној Гори било макар једне демократске промјене власти ондашња рјешења у сфери тужилаштва могла су имати дубоког смисла. Када смо, међутим, на никад промијењено стање накалемили правила која тужиоце чине недодирљивим, појединци који су још у оном једнопартијском систему почели каријере и научили да служе и друже с лидером партије, схватили су да их је погледао неки једнпартијски Бог, да никада неће морати да одговарају, да је њихова недодирљивост вјечнија од сваке опјеване вјечности, да имају свој свијет и „око њега кинески зид“.
За промјену тог прегаженог и превазиђеног законског рјешења сада треба подршка Европе, „Венецијанаца“ и готово сагласност тужилачког џет-сета.
Без подмлађеног и оперативнијег тужилаштва на свим нивоима, без могућности измјена у ходу, без увођења конкуренције унутар система и издизања одговорности на највиши ниво, свака политичка промјена биће обесмишљена.
Полиција без предузимљивог тужилачког вођства само дијелом може показати ново лице. Тај дио је недовољан да се осјети нова енергија и најбоље намјере. Учмалост, незаинтересованост за стварност, тромост и бахатост на многим нивоима Тужилаштво је претворило у пријетњу. Правда одавно није „спора али достижна“ – правда је постала илузија и узалудно надање.
Морамо бити храбри.
Ако игдје треба ризиковати неразумијевање међународне заједнице, ако треба ризиковати неку негативну оцјену, онда је то у процесу ослобађања Тужилаштва. Слаб компромис на штету најскупље плаћених демократских процеса представљао би политичко самоубилаштво.
Наше промјене након деценија несмјењивости извршне власти нису донијели странци, новац моћних лобистичких организација, отворено сврставање моћних НВО на нашу страну или санкције и притисак на бивши режим. Не, напротив. Ово је побједа извојевана упркос свему. Ово је била побједа упорних политичких организација, традиционалних институција од највећег повјерења, упорних и храбрих независних медија, домаћих НВО које нису одустајале и кохабитовале са Владом, и никада не заборавимо, побједа грађана који су дуго пекли занат отпора једном сурогат режиму какав скорије није владао на југоистоку Европе.
Ми нисмо дужници странцима, него би морали да нас посматрају са завидношћу и поштовањем. Морали би али знам да неће.
Међутим, овога пута ми је много више стало до консензуса у оквиру поменутих група и организација које су промијениле Црну Гору, него до апсолутне подршке Венецијанске Комисије.
Не ради се при том ни о каквом мијењању курса, ни личном, ни страначком, према евро интеграцијама и будућности, него о самопоштовању без којега се не може ни корак даље.
Није овдје питање разумијемо ли ми Европу, него је ли Европска бирократија дужна да разумије нас? Дужна је и то једној од најмањих заједница на тлу Европе, која је смогла снагу да баци на кољена један од најкорумпиранијих режима подржаван често, отворено и прећутно, од оних који су важили за учитеље демократије.
То што Европа није „умјела да пјева као што су сужњи пјевали о њој“ није наш проблем него системска фалинка демократских заједница на Старом континенту.
Тромост, незаинтересованост за судбине малих народа и неосјетљивост за туђе страдање већ одавно су пословичне врлине наших западних партнера.
Ми нисмо имали Мајдан и обојену револуцију импортовану однекуд. Наш подвиг је у великој побједи на коју партнери нису рачунали.
Оно што нам је остављено у наслеђе, а што нам још увијек држи окове на ногама, дужни смо да развргнемо по сваку цијену. Можда ће мандат ове Владе у том случају трајати краће, можда ће нас уцјењивати недостатком новца и задуженошћу, можда ће многе политичке каријере садашњих политичара из парламентарне већине бити запечаћене, али то су очекиване цијене за ону велику побједу народа која се мора учврстити.
Ми наше животе морамо уредити на правди и праву, и без револуционарног заноса, али храбро, доносити законе на које имамо уставно право.
Никада нећу пристати да поражене политике и политичаре вратимо у још врућа седла на нашим грбачама, само зато што некоме са стране јахање изгледа егзотично. Добро дошли у егзотичну Црну Гору али не очекујте да ћемо опет потурити властита леђа најсличнија двогрбој камили – по једно мјесто за домаће и импортоване јахаче.
Никад више!
Горан Даниловић/ИН4С