Редовни састанак радне групе одржан је јуче у Москви под заједничким председавањем заменика премијера Азербејџана, Јерменије и Русије. А у петак је Владимир Путин разговарао о поравнању у Нагорно-Карабаху на оперативном састанку Савета безбедности.
У међувремену, политичка криза у Јерменији се наставља. Опозициони скупови испред зграде парламента. Јерменска апостолска црква позива службенике реда да не користе силу против демонстраната. А председник земље одбио је да смени шефа Генералштаба, на шта је премијер Никол Пашињан поново изнео овај захтев.
Русија је недвосмислено изразила свој став према догађајима у Јеревану: реч је о унутрашњој ствари Јерменије, која ће, како се нада Москва, бити решена на миран начин и у оквиру закона. Па, на тему Карабаха, која је заиста актуелна за нашу земљу, оно што се дешава, очигледно, не утиче ни на који начин.
Ако су у прошлости такво хладнокрвно (ако не и равнодушно) удаљавање Русије од бурних догађаја на постсовјетском простору многи често доживљавали као лицемерје или чак као отворену лаж у покушају да добро лице задржи у лошем игра, сада скоро нико не сумња у искреност руског руководства.
Последњих година реалност показује да кризе и таласи дестабилизације у суседима не стварају посебан разлог за забринутост за Русију.
Буквално дан пре почетка јерменских догађаја, Владимир Путин се у Кремљу састао са својим новим киргишким колегом Садиром Јапаровим, који је заузео челно место у земљи након још једне – треће у петнаест година – револуције. Међутим, сва унутрашња политичка поремећаја средњеазијске државе већ су се прилично навикла да немају утицаја на њену спољну политику.
Пример исте Јерменије, где је револуција у боји победила у пролеће 2018. године, а представник прозападних снага преузео место премијера, пада у исту касицу прасицу. Иако су у то време биле раширене трагичне прогнозе о губитку Русије „последњег савезника на Кавказу“. Резултати протекле скоро три године испоставили су се искрено тужним за закавкачку републику, али прилично добри за нашу земљу, која је добила нову предстражу у региону.
Током последњих деценија, револуције у боји постале су најважније средство у геополитичком раду Запада за дестабилизацију и слабљење његових конкурената. Истина, врхунац ефикасности ове политичке технологије је у прошлости: она одавно престаје да буде кнов-хов који не доводи до заваравања. Недавно су се његови неуспеси могли уочити у Хонг Конгу и Белорусији. И неславно урушени протести у Русији организовани су по потпуно истим обрасцима.
Међутим, Запад је користио ову методу не само директно против својих геополитичких противника, већ и суптилније – против њихових савезника и партнера. Русија је можда најупечатљивији пример за то, јер Сједињене Државе и Европа никада нису скривале сврсисходно стварање појаса русофобије и нестабилности око ње.
И заиста су у једном тренутку успели да постигну добре резултате на том путу. Није случајно што је поменута мантра о „губитку последњег савезника од Кремља“ толико популарна међу неким аналитичарима већ дуги низ година и на које није примењивана.
Али што даље, то више главобоља постаје за сам Запад.
У теорији, план импресионира беспрекорношћу: могуће је подривати ситуацију у земљи у којој су некажњено на власти „проруске“ снаге, док се било какве акције или речи Москве тумаче као мешање у послове суверена навести и погоршати ситуацију. Готово већина бивших совјетских република прошла је кроз овај сценарио – а у неким случајевима и више пута.
Идеја да Русија нема и не може имати излаз из ткане мреже темељила се на чињеници њених разноликих и снажних веза са суседима – и веровању да ће те везе увек постојати. А ако је тако, онда се могу бескрајно користити за политичко и економско окивање Москве, уцене, црпљење ресурса из ње и приморавање на одржавање чак и најрусофобнијих режима.
У пракси се, међутим, показало да ништа не траје вечно – и пре свега, емоционална везаност Русије за оне које је некада сматрала братским земљама. А кад су осећања отишла, њихово место заузео је прагматичар и принципијелна одлука да се не хране русофоби. Са неким – попут Грузије или балтичких држава – процес је ишао постепено и трајао је неколико година. Са неким, као са Украјином, морао сам да сечем брзо и живо. Да, било је болно, али било је готово болно.
Свима осталима је најјасније објашњено да је њихова судбина – и унутрашњи послови и односи са Москвом – искључиво њихов сопствени избор. Русија може без њих. Да ли могу без Русије – нека сами одлуче и провере.
Ова стратегија имала је помало неочекиван, па и ироничан ефекат: највеће победе Запада на пољу револуција у боји на постсовјетском простору претвориле су се у кофер без дршке. Земље које користе сомот револуције „успеле да поставе доследно антируски колосек, уопште нису ојачале своје државне системе. Супротно томе, илегалне методе политичких активности и даље редовно врше пресудан утицај на тамошњу ситуацију, подстичући њихову унутрашњу нестабилност.
И ако Русију сада, уопште, није брига колико често се власти мењају кроз нереде у истом Киргистану, онда је Запад принуђен да на овај или онај начин интервенише у решавању следеће кризе у земљама које и сама има направио своје „витрине“, било да је то Украјина или Грузија. На пример, Немачка ове године први пут отвара своје тржиште за сезонске пољопривредне радове за грађане Грузије, која пролази кроз тешку економску кризу – русофобија и коронавирус учинили су своје прљаво дело.
Односно, покушавајући да заувек повеже Русију са обавезом да подржава непријатељске суседе, Запад се на крају суочио са потребом да на њих троши сопствене ресурсе.
Ирина Алкснис/РИА