Страни борци – муџахедини – у Зеницу и Травник почели су да пристижу масовно, током фебруара и марта 1992. године, а наставили су и у другој половини 1992.
Стизали су из Републике Хрватске, углавном преко Херцеговине, где је ХВО успоставио своју власт. Врло често су долазили као припадници хуманитарних организација уз помоћ француског и британског контингента Унпрофора, скривени у њиховим оклопним транспортерима.
“Већина страних муџахедина стизала је из северноафричких земаља или с Блиског, па и Далеког истока, конкретно из Авганистана, Алжира, Египта, Ирана, Јемена, Катара, Пакистана, Саудијске Арабије, Туниса и Турске. Међу њима је био и непознати број особа из европских земаља”, наводи Галијашевић.
Носили сабље или дуге ножеве
Он додаје да је новопридошле плаћенике било веома лако разликовати од авантуриста или добровољаца из других делова света не само због њихове тамније пути, већ и традиционалне одеће.
“Имали су дуге браде, турбане или покривала за главу. Неки су били одевени у маскирне униформе или у делове маскирних униформи, док су други носили дуге беле хаље. Неки су око главе или врата имали мараме. Већина се користила искључиво арапским језиком. Били су опремљени аутоматским пушкама и бацачима ракета. Неки су носили сабље или дуге ножеве. Поједини сведоци препознали су ознаке које су страни муџахедини носили на рамену”, детаљно објашњава аутор студије.
Галијашевић истиче и да су се муџахедини већ у другој половини 1992. укључили у сукобе у средњој Босни, а те акције су подразумевале и набавку оружја и обуку локалног становништва, али и регрутовање нових припадника за свој одред.
Оштра правила ислама
“Приступали су им млади мушкарци, чак и малолетници, војници АБиХ дезертирали су из својих јединица како би се придружили страним муџахединима, нарочито због материјалне користи. Неки од муџахедина женили су се домаћим девојкама. С временом су страни муџахедини почели да шире фундаменталистичку визију ислама.
Налагали су босанским женама да се покривају, осуђивали конзумирање алкохола и од домаћих муслимана тражили да се стриктно држе ислама. Страни муџахедини упадали су у кафиће и ресторане у којима се служио алкохол.
Када би видели неку жену или младу девојку да је одевена на непрописан начин, жестоко би реаговали. Због тако строгих ставова односи између странаца и домаћих људи постајали су све лошији.”
Бригаде као верске формације
Галијашевић истиче да су муџахедини током рата у Босни створили и моћни регрутни центар чије се последице и даље виде не само у Ираку и Сирији, већ широм планете.
„Готово да нема општине у средњој Босни у којој није био основан камп за верско-војну наставу. Војно водство Армије БиХ и политичко водство СДА прећутно је одобрило формирање ‘верских формација’, које су постале саставни део Армије БиХ. У називу су имале ознаку ‘муслиманска’, а чинили су је домаћи муџахедини који су морали да прођу посебну верску обуку. Тако је Седма муслиманска бригада основана у децембру 1992. ради ‘брзог деловања на ширем подручју Зенице, Травника и Какња.’
Од оснивања звала се ‘муслиманска’, њени припадници су морали да практикују верске обреде, ознаке бригаде биле су исписане и на арапском језику, а у борбу су улазили с повиком ‘Текбир – Алаху екбер’.
Осим верског набоја додатни мотив за ратовање те бригаде била је и подела ратнога плена, што ју је чинило најорганизованијом пљачкашком формацијом током рата у БиХ”, истиче Галијашевић.
Алија Изетбеговић члан шуре
Галијашевић наводи да су процене о броју муџахедина у БиХ прилично неуједначене.
“Према Алији Изетбеговићу, било их је највише 300, по Абу ал-Мали, последњем команданту одреда Ел муџахедин, правих муџахедина у Босни било је између пет и шест хиљада, мада их је у тренутку распуштања, 26. фебруара 1996., било 1.774.”
Аутор студије објашњава да је немогуће одреди тачан број муџахедина јер су они у Босни основали неколико јединица које међусобно нису биле у координацији.
“Утемељили су главну шуру (веће) која је требало да придонесе заједничком деловању, али она никада није заживела. У раду шуре понекад је учествовао и Алија Изетбеговић, кога су звали Абу Изат”, тврди Галијашевић.
Страни и домаћи муџахедини
Галијашевић објашњава да анализа различитих доказних предмета у Хашком трибуналу као и у правосуђу БиХ показује да се термин “муџахедини” није користио на једнообразан начин.
“У одређеним ситуацијама термин ‘муџахедини’ означавао је стране муслиманске борце који су дошли из арапских земаља; у другим приликама, особито у случају Срба и Хрвата, термин ‘муџахедини’ обухватао је исто тако и домаће босанске борце који су се придружили странцима арапског порекла и који су настојали тим странцима наликовати, нарочито у начину одевања.
Џевад Галијашевић
Осим тога, ХВО је често користио термин ‘муџахедини’ или ‘МОС’ када се говорило о АБиХ или о 7. бригади, односно 3. корпусу АБиХ. У многим документима, пре свега онима који потичу од ХВО, помиње се термин ‘муслиманске оружане снаге’ (МОС) или ‘муслиманске снаге’. Као и термин ‘муџахедини’, тако се и термин МОС користио на различите начине.
Употребљава се било као ознака за АБиХ, било да би се означила једна конкретна јединица АБиХ, односно 7. бригада. И коначно, у неким доказним предметима који потичу из АБиХ или од међународних посматрача, термин МОС користи се како би се направила разлика између муџахедина и АБиХ.
Галијашевић истиче да је расположење локалног муслиманског становништва према муџахединима било подвојено.
“Делу муслиманског становништва у БиХ били су одбојни насилна исламизација и склапање бракова муџахедина с домаћим муслиманкама (јер су ‘свети ратници’ имали жене и децу у својим земљама па је заправо била реч о полигамији), а појединци из војног врха Армије БиХ желели су да дисциплинују муџахединске јединице, али нису се усудили да се супротставе владајућој политици која је подржала присуство и деловање муџахедина.”
Улога Алије Изетбеговића
Галијашевић тврди да је откривено да је Алија Изетбеговић, као председник Председништва БиХ, 1. јануара 1994. потписао допис председнику одбора Фонда за помоћ муслиманима Босне и Херцеговине др Ел Фатиху Али Хасанеину да средствима која се воде на рачуну број 51364476 код Die Erste Bank у Бечу председник Фонда може располагати самостално до износа од 1.000 долара, одлуку за плаћање до 500.000 долара морају донети најмање три члана одбора, а за исплате веће од 500.000 долара сагласност мора дати Алија Изетбеговић.
“Тај је допис само један од доказа да су Изетбеговић и СДА контролисали и деловање муџахедина и финансијске токове који су омогућавали њихов долазак и активности у земљи.
Изетбеговић је и сам био корисник тих средстава.
Фатих ал-Хусанеин – Изетбеговићев
сарадник и велики пријатељ
Хрватски генерал, који је извршио самоубиство тровањем арсеником током читања пресуде у Хашком трибуналу, Слободан Праљак обавио је признанице којима Изетбеговић потврђује да је од Фатиха Али Хасанеина само у једном дану, 22. августа 1993, примио 360.000 немачких марака.
TWRA је од 1992. до 1995. располагала с 350 милиона долара ‘за помоћ муслиманима Босне и Херцеговине’. Највећи је донатор била Саудијска Арабија, а новац је долазио и из Пакистана, Турске, Брунеја, Малезије…
Међу прикривеним донаторима био је и саудијски емигрант, бизнисмен и исламиста: Осама бин Ладен, лидер највеће терористичке организације у свету: Ал Каида”, наводи Галијашевић.
Легализација и држављанство
Галијашевић каже да су муџахедини на сваки начин желели да легализују свој статус.
“Зато је главна шура затражила од Сарајева да призна Ел муџахедин као независни одред у саставу Армије БиХ. Заповедник Штаба Врховне команде Оружаних снага БиХ генерал Расим Делић наредио је 13. августа 1993. формирање одреда Ел муџахедин у зони одговорности 3. корпуса. Тако су муџахедини постали и формално легална формација Армије РБиХ.
Одред Ел муџахедин био је не само добро наоружана и добро обучена јединица него и снажна војна подршка и кључни фактор у подизању и радикализацији борбеног и исламског морала припадника Армије РБиХ због чега су многи добили и држављанства Босне и Херцеговине.”
Факти / Вести – онлајн