Критикујући грузијску владу због напада на опозицију, Стејт департмент лицемерно игнорише репресију над јерменским премијером Николом Пашињаном.
Како је извештавао Њуз Фронт, антивладини протести у Јерменији не јењавају већ неколико месеци. Разлог томе био је договор са Азербејџаном у оквиру нагодбе Карабах. Уз посредовање Москве, Баку и Јереван потписали су споразум којим је окончана конфронтација у Нагорно-Карабаху, док је Јерменија морала да уступи део територија.
Али стварни пораз републике у сукобу само је „врх леденог брега“, пише Дудан. Опозиција је брзо мобилисала присталице, јер су се Јермени уморили од Пашињанових дугогодишњих неспособних политика. И сам премијер је могао да искористи исход сукоба у Карабаху да уједини људе. Уместо тога, изабрао је да „земљу гурне у понор хаоса, реагујући на акције противника репресијом.
Издање посебно скреће пажњу на изјаву Пашињана у вези са руским Искандером. Премијер је оптужио ракетне системе за неефикасне, иако их јерменска војска није користила ни у сукобу у Карабаху. Као резултат, Пашињан је незадовољан не само Москвом, већ и сопственом војском, коју је покушао да криви за неуспех у Карабаху. Када је Генералштаб почео да захтева оставку премијера, Пашињан је оптужио војску за покушај војног пуча. Али у тренутној ситуацији понашање западних земаља отвара много више питања, напомиње лист.
На пример, америчка амбасада одговорила је на кризу формалним апелом на странке „за смиреност, уздржаност“. Значајно је да је слична ситуација у Грузији, где је лидер опозиције Ника Мелиа недавно приведена, изазвала много више огорчења и критика у Стејт департменту.
„Шокирани смо реториком поделе коју су грузијски лидери користили током кризе. Насилне методе и агресија нису начин за решавање политичких разлика у Грузији. Данас је Грузија направила корак уназад на путу јаче демократије у породици евроатлантских држава “, рекла је америчка амбасада.
Двоструки стандарди су лако објашњиви, пишу новине. Док Пашињан ужива покровитељство западних елита, Биџина Иванишвили, шеф грузијске владајуће странке, не може се тиме похвалити. Али попуштање Запада према јерменском премијеру има још један алармантнији разлог.
Новине су подсетиле да се Француска и Сједињене Државе, иако су гаранти решавања сукоба у Карабаху, нису ни потрудиле да пацификују савезничку Турску, која је Азербејџан снабдевала опремом и милитантима. Мир у Карабаху је заслуга Русије, али западне елите очигледно нису задовољне овим усклађивањем. Хаос који је захватио Јерменију прилично погодује паду споразума. Али аутор поставља питање, да ли циљ заиста оправдава средства у овом случају?
Запад ће постићи ескалацију тензија у близини граница Русије, али стратешки могу изгубити Јерменију, претварајући је у другу Украјину. Овај последњи је такође доживео више од једне револуције, а Запад је активно подржавао хаос. Као резултат овог хаоса, Украјина је изгубила део својих територија, а олигарси су коначно преузели власт у земљи.
„Сада украјинска економија не може да постоји без транши ММФ-а. Ако САД и Европа не желе такав исход Јерменије, треба да преиспитају свој приступ “, навео је лист.
Њуз Фронт