92……
-Добар дан, добили сте полицију.
– Је л’ може једно возило од Народних хероја до Озринића?
-Може, три минута.
Колико год сматрали да нас ништа у животу више не може/не смије изненадити, друштвена збиља нас у тили час подсјети на нашу наивност.
„Чудо невиђено“- како је озринићки режисер назвао једну своју филмску траку. Но, он и тада није снимао филм. Сликао је менталитетску стварност Црне Горе најживописнијим бојама. На један натуралистички начин, без уљепшавања.
Шта би данас кроз објектив своје камере записивао, нећемо сазнати, али можемо да претпоставимо.
Умјесто да полиција, збиља развози поједине чланове дпс-а огрезле у корупцији, од куће до зграде полиције/тужилаштва, она у Никшићу пружа такси услуге активистима, те најблаже речено, политичке странке. Чудо, али већ виђено, је то што је полиција потчињена дпс-у, а не Министарству унутрашњих послова.
То, што је и након смјене шефова никшићке полиције, остала лојална партији, а не држави чији је она дио, обављајући за партију, заиста „унутрашње послове“.
Чудо је, али већ виђено, што је у једној централизованој земљи, однос републичке и локалне власти на нивоу неке изразито децентрализоване државе, у којој централна власт има проблематичне покрајине, склоне сецесионизму.
Најзад, питам се, да ли је продаја два Мајбаха највећи домет текуће владе у борби против корупције? Ако јесте, онда је то из временске дистанце (од 30.августа) чудо неочекивано. Тада је то био минимум очекивања, а данас како ствари стоје, максимум садашњих властодржаца, а не моћника. Моћници су и даљи у опозицији. Фигуративно, власт без моћи је свадбарски пиштољ „на ћорке“. Добар за весеља и ни за шта друго.
После свега, можда нас је наша наивност по ко зна који пут, опет насамарила.
Коста Ненезић/ИН4С