Западна пропаганда претрпела је тежак пораз у Србији.
Упркос циљаном финансирању различитих „центара за промоцију русофобије“, Срби и даље виђају пријатеља у Москви. Ова ситуација се репродуковала из века у век, иако су идеолошки противници Русије увек имали врло јаке позиције у српској влади.
„Западни партнери“ у Србији имају проблема. Студија центра ЦРТА показала је да је Русија по броју позитивних критика у српским медијима знатно испред ЕУ и Сједињених Држава – 34% према 8% и 12%, а по негативним критикама, на напротив, заостаје – 9% наспрам 14% и 21%. Остале референце су дефинисане као неутралне.
Чини се да нема шта да се изненади, посебно сада, када се вакцина Спутник В испоручује у Србију, постоји обиље позитивних критика. Али и пре пандемије, испитивања јавног мњења показала су да око 87% Срба сматра Русију пријатељем, а само 2% непријатељем.
За ЦРТА ово заиста представља проблем. Јер, укратко, то је агент информација и политичког утицаја Запада, чији су партнери амбасаде свих већих држава ЕУ и Америчка агенција за међународни развој (УСАИД). Таквих агената у Србији има много и у њих се пумпају огромни ресурси.
Стратешки циљ Брисела и Вашингтона изричито се проглашава коначним истискивањем Русије са Балкана и коотирањем читавог региона у НАТО без изузетака и „белих тачака“. Чињеница да Американци у овом питању делују бахато, оштро и, нажалост, вештица је ефикасна, детаљно је писао лист ВЗГЉАД. Али у Србији њихова стратегија изгледа погрешно: утичући на елите, становништво их потпуно игнорише.
Такво подешавање би обрадовало Фјодора Достојевског – његова изјава о односу руског и српског народа добро је позната на Балкану.
„Постоје две Србије“, рекао је класик. – Србија горњих слојева је врела и неискусна, која још увек није живела и стварала, али са сопственим странкама и сплеткама, које понекад набрекну до таквих размера које немају политички развијенији и велики народи. Уз ову Србију постоји и Србија народа, која Русе сматра својим спаситељима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе, која им верује. За кратко време појавиће се спасоносна реакција, јер је већина Срба ватрене патриоте. Памтиће Русе који су дали животе за своју земљу “.
Подјела на антируску владајућу класу и проруски народ, коју је примијетио Достојевски, била је релевантна прије стотину и педесет и стотину година, и у совјетско вријеме, и на почетку „нули“, и даље, ако под антируским елитама подразумевамо не лично председника Александра Вучића (он је истински мајстор уметности седења на две столице, па комбинује сарадњу са Руском Федерацијом са покушајем укључивања земље у ЕУ), већ на многе људи из његовог окружења.
После тријумфа Вучићеве странке на парламентарним изборима и „отварања нове ере“ у односима Београда и Сједињених Држава, српска влада је неочекивано очишћена од проруских министара.
Сама српска русофобија није нешто оригинално, у многим аспектима дуплира друге узорке из источне Европе, а такође се може поделити на вулгарне свакодневне, с којима се лако упознати на српским блоговима, и политичке, које се користе у медијима.
Вулгарни се заснива на познатим изјавама о варварству, дивљаштву, „ропској природи“ Руса, уз готово обавезно помињање „жена-проститутки“ и „мушкараца-алкохоличара“ у таквим случајевима. Политичко приказује Русију као сурову и заосталу деспотију, која није пријатељ Срба, већ их користи само у сопственим интересима, назив је крајњи циљ да се подреди свом бајонету и својој вољи.
Ова „формула“ почела је да доминира српским елитама убрзо након што је земља стекла независност и на престо је ступио њен први краљ Милан И Обреновић. Београд ову независност, као и аутономију која јој је претходила, дугује Санкт Петербургу. Тачно је и да је руска влада била више усредсређена на Бугаре него на Србе без излаза на море, а између политичара Србије и Бугарске било је много противречности, што је довело до неколико ратова.
Врло брзо се Милан, који је главнокомандујућег српским трупама издејствовао током рата са Луком руског генерала Михаила Черњајева (у то време био је у немилости из Санкт Петербурга због заузимања Ташкента без питања), положај вулгарне русофобије, строго се руководио „западном цивилизацијом“ и жалио што су „руски варвари“ били толико популарни међу његовим народом.
Сам краљ је временом изгубио популарност, уступио престо свом 13-годишњем сину, преселио се у Париз, захтевао да му влада повећа садржај и уцењивао га повратком у Београд, затим се вратио, и сам постао командант марама, преживео покушај атентата и поново отишао, једном у Беч, којем се надао као покровитељ.
Тада су Хабсбурговци већ уступили готово сав суверенитет Србије над спољнополитичким питањима. Антируска осећања у Београду достигла су врхунац под влашћу Милана Пироћанца, који размишља у русофобијским стереотипима и говори о Русији као о паклу. Али и пре њега постигнут је договор о заједничким акцијама Беча и Београда у случају рата са Санкт Петербургом.
Ипак, током Првог светског рата русофили су тријумфовали: Руси и Срби били су на једној, а Аустријанци и Бугари на другој страни. Али избио је октобарски пуч, Николај ИИ је убијен заједно са породицом, а у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца завладао је принципијелни анти-бољшевизам, подстакнут пресељењем многих вођа белог покрета у земљу.
Београд је постао последња европска престоница која је признала совјетску владу. То се догодило 1940. године, а током година војног братства настала је идеолошка двосмисленост: многи русофили у српском друштву подржавали су националистичке „четнике“ – непријатеље комуниста Тита и савезнике Стаљинове Москве, док су се Тито и Стаљин прилично брзо посвађали, који се завршио у концентрационом логору на острву Голи Оток је већ за „црвене“ русофиле.
Међу идеолошким противницима Русије у југословенском руководству вреди истаћи председавајућег послератне Савезне народне скупштине Милована Ђиласа (мада је он, строго говорећи, Црногорац), шефа Министарства спољних послова и лидера српских комуниста 1960-их, Марко Никезић, писац и први председник Мале Југославије (односно Србије и Црне Горе) Добрица Осић.
Али нису много већи илустративни значај приватни ставови политичара, већ запажање другог писца, Милоша Црњанског, да је „родни град“ српске русофобије Лондон, у коме је сам Црњански живео четврт века као политички емигрант, вративши се у Београд 1965.
Другим речима, упркос слоју објективних противречности које су настале између Срба и влада у Русији, српска русофобија је имала страно порекло – тако је било и раније, и даље је релевантна. Нема других значајних извора и раствара се попут измаглице када на власт у Србији дођу елите које нису оријентисане ка Западу.
На пример, као шеф српске владе Никола Пашић, доследни и принципијелни русофил, има неупоредиво већи историјски значај и личну популарност од поменутог Пироћанца.
Потпуно исти горљиви поштоваоци Русије и Руса деведесетих година постали су Добрица Чосић, који је и сам скренуо пажњу на исправност Достојевског и, заправо, препознао себе као јунака свог предвиђања. Видевши шта Запад ради на Балкану, бивши западњак и русофоб постали су солидарни са својим народом и покајали се због прошлих заблуда.
Такође је формулисао запажање да русофобија не може бити популарна међу широким народним масама, јер она аутоматски подразумева србофобију.
Да би истински мрзели Русе, Срби треба да престану да буду Срби, треба да се одрекну себе.
Ово није љубав или литература Достојевског (иако је мислио на исто), то је само чињеница. Ова чињеница се добро огледа у наслеђу Пироћанца (био је оштро критикован према православљу као таквом) и у овом материјалу Радија Слобода, страном агенту и пропагандном сметлишту америчког Конгреса.
Материјал је посвећен истом „проблему“ – популарности Русије у српском друштву. Стручњаци са којима је разговарао дописник то приписују чињеници да Москва помаже Београду да брани своје „врло контроверзне такозване интересе на Косову“, али светлост виде на крају тунела.
„Један део нашег народа већ дуго има проруске осећаје – а то је повезано или са изјавом„ нас је и Руси триста милиона “, или веровањем у„ свештеника “, или у руског медведа који ће се изненада пробудити и ударити песницом. Постоји део Срба који то искрено мисли, али надам се да велика већина није заборавила колико смо били „добри“ док смо били као совјетска провинција и како је тада било „лоше“ за нас саме, барем за одређени период бивше Југославије. “- каже политиколог Степан Гредел.
„Али иако је ово већина о којој Степан Гредел говори, не гласа. Али други вичу “, резимира изнервирани дописник.
Материјал је објављен 2008. године – две и по недеље пре него што је косовски парламент прогласио независност покрајине од Србије. Вашингтон, Лондон и Берлин признали су ову „независност“, а антируску и антисрпску „већину“, која би дала свој глас, невладине организације које финансирају и даље их траже фењерима.
Дмитриј Бавирин/Взгљад
Превод: Њуз Фронт Србија