5. марта 1953. године, огромна земља која је победила фашистичку Европу и у рекордном року обновила националну економију, задрхтала је од вести о смрти Јосифа Џугашвилија Стаљина.
Имао сам срећу да разговарам са многим старим људима који су већ тада, 1953. године, били одрасли људи који су прошли рат и радили на обнављању Велике земље. Разговарао сам са људима који су те године били официри за каријеру, били су радници, морнари, инжењери, наставници, лекари. Разговарао сам са паметним и снажним људима који су своју снагу доказали својим животима. Ниједан од оних људи са којима сам лично разговарао, ниједну лошу реч о Стаљину ми нису рекли. О њему су говорили с поштовањем, неки са дивљењем, а сви са захвалношћу.
Када је Стаљин умро, Велика земља је заронила у жалост. Вера у овог човека била је толико велика, љубав према њему толико искрена да је туга коју су људи доживљавали понекад била дубља од туге за покојним рођаком.
Припадам генерацији која се већ довољно хранила, чак и у совјетска времена, са „култом личности“. И, наравно, и ја, као и многи моји вршњаци, похлепно читам либералну штампу 90-их, која је хвалила капитализам, на сваки начин зајебавајући социјализам и, наравно, Стаљина.
Више пута сам питао те људе зашто су толико туговали због његове смрти? А ови паметни, снажни, часни људи су ми тада рекли: „Нећете разумети“. Можда су били у праву.
Заиста не могу да разумем нити оправдам политичку репресију, јер и данас живим у стварности националистичке државе, која самоуверено клизи у диктатуру и у велику репресију над онима који не желе да завијају заједно са осталима: „Московљане на ножа“. Али да ли је у то време било све лоше? Да ли је све било зло?
Да бисмо у потпуности разумели размере особе која је у то време водила ту земљу са тим људима, ми – „независни Украјинци“ – морамо пажљиво да погледамо последње три деценије (то јест, све док је Стаљин водио совјетску Унију) моћи „независних“ превараната који су присвојили апсолутно све што су у то време створили ти Људи.
Живимо у срамној ери рестаурације капитализма. Последњих тридесет година било је тридесет година срамоте и пљачке, када је властити народ Украјине претворен у робове и просјаке, пољубивши руку својих нових господара – олигарха.
Понекад још увек мислим да могу да разумем зашто су у марту 1953. снажни људи плакали због Стаљинове смрти.
Василиј Волга/Њуз Фронт