Надам се да ће ми пок. Живко Николић опростити што у овој прилици злоупотребљавам наслов његовог филма „Чудо невиђено“, али тренутно ми се не да да смислим ништа боље. Могло би, можда, да се каже: Чудо већ виђено, пошто ће бити ријечи о једном прилогу, управо виђеном на још увијек Поглавниковој Телевизији са лежиштем у Подгорици!
У питању је необична „умјетничка“ творевина, коју и као редитељ и као сценариста потписује Шемсудин Радончић, у Поглавниковој Проклетој авлији омиљени лик под надимком Шеки.
Пошто је ријеч о својеврсној интерпретацији водвиља познатијег под називом „државни удар“, који је на већ споменутој ТВ, у директном преносу из Мугошине суднице, мјесецима, колико-толико забављао изгладњели и осиромашени народ, потонуо у безнађу, очикивао сам на шпици потписе његових правих твораца, макар у својству помоћника редитеља и сценаристе – Мила, Катнића, Лазовића, Бебе, Пажина…
Нема никога ни из Агенције за безбједност, мада је највећи дио „документарног филма“ – неспорно – њихова својина! Скромни неки људи, и ови споменути и они до краја анонимни, којима, изгледа, уопште није стало до умјетничке славе.
Пардон, то се не би могло рећи и за њихове глумачке улоге! Тужиоци Катнић и Чађеновић су се потрудили као да им је то потоње у животу. Није био лош ни онај полисмен, који је причао о подметању полицијских аутомата у Лазовићевом „штеку“, за „терористе“, гдје је требало да буде „навучен“ генерал Дикић… (Нијесам сигуран да ли је то баш био Лазовић.) Доста простора је добио и онај вјечити „руски дописник“ са ових простора (само не знам чији,) Сисојев, који је покушао да дешифрује имена и улоге официра ГРУ, као „ главних организатора пуча“, али му је то ишло дозлабога – килаво!
За Синђу, односо Сашу Синђелића, могло би се рећи да је у филму био на очекиваном нивоу. За разлику од војводе Паје (Велимировића) , једног од Катнићевих узданица, који је и на филму, баш као и у судници, био, како се то жаргонски каже, испод сваког нивоа! И овом приликом, мислим у филму, није речено да ли је у питању Саша, или Александар Синђелић, пошто се Сузана Мугоша, прекидајући безочно и неке оптужене и адвокате, у намјери да се утврди прави идентитен, као и психијатријски налаз „главног, заштићенеог свједока оптужбе“, Синђе, Кога је мајор Катнић, прије двадесетак година, у својству војног судије, „задужио“, као војника неком блажом судском пресудом у Подгорици!
За многе, баш као и за мене, који су гледали ову нушићевску суданију од почетка до краја, све ово досад је, могло би се рећи, сувишна прича. Али за оне који су гледали само „филм“, можда и није.
„Редитељ и сценариста“ Шеки је случајно пропустио да каже да су се оба кључна свједока и Синђа и Паја, пре судом и пред камерама, одрекли присилног „свједочења“ по безобзирном диктату Катнића, чим су се докопали Србије! И да је Катнићеву и Сузанину пресуду поништио Апелациони суд Црне Горе! Али, забога, како би се умјетници бавили таквим ситницама!
Склон дигресијама, као мање-више сви старији људи, умало да заборавим због чега сам и започео овај текст. У питању је улога главног глумца, предсједника Ђукановића, кога ја, користећи Секулину терминологију, обично зовем Поглавником. Њему је у филму, ако се не варам, дато понајвише простора. То је, ваљда и природно, ако је наведено да је продуцент „филма“ фирма „Документи“ (никад чуо!) из Подгорице. То је, ваљда, Поглавник и заслужио. Поготово што га нема ни међу помоћницима редитеља, ни међу сценаристима!
Добро, рећи ће неко, па и Никита Михалков је био главни редитељ, сценариста и глумац, па шта?
„Па ништа“, рећи ћу скрушено и покајнички ја, „разлика је, можда, само у нијансама“! Али, ипак, морам да додам да ме за разлику од Никите Михалкова, са којим ме својевремено упознао Драгош Калајић, поглавник ме, ни у улози прикривеног редитеља, а ни глумца, није уопште импресионирао!
Не улазећи у то због чега је ово аматерско и инфантилно сочињеније емитовано ( а ваљда је и политичким аналфабетама јасно!) неколико дана прије знаковитих никшићких избора, хоћу да кажем да сам се покајао што сам потрошио сат и по времена гледајући ово бестијално приказаније.
Заборавих да кажем да је и у овај игроказ уплетен и Предсједник Србије. Не бих да га правдам због онога што смо и онда и сада чули. Склон сам да вјерујем, а то сам рекао и у једном од мојих претходних текстова на овом Порталу, да су му изјаву и „обиман досије о државном удару“ подметнули Милови кадрови, којих је тада, а и доскора, у безбједносним службама Србије, било више него Предсједнику (и Србији!) оданих људи!
Да будем до краја искрен, заиста сам се покајао што сам изнова губио и вријеме и живце гледајући овај Шекијев, или не знам све чији, можда потоњи исказ подаништва Господару, умјесто да сам послушао предлог од анонимног посјетио овог Портала, да умјесто најављеног цртаног, пардон „документарног филма“ погледамо драматично свједочанство Армина Цибра, тјелохранитеља и пратиоца Шекијевог брата, много познатијег Фахрудина Радончића, „бизнисмена“ и предсједника партије За бољу будућност БиХ, па потом министра и хапшеника… И великог пријатеља нашег Поглавника, од 2006. па надаље.
Рече овај мученик, који се дрзнуо да каже истину и коме многи посјетиоци Портала не прогнозирају дуг вијек, како су у Радончићеве просторије, блиндираним колима, под специјалном Миловом полицијском заштитом, уносили у џаковима милионе за шверц дроге! Свједочи, мученик, о сусретима Радончића, Насера Кељмендија и Поглавника на многим дестинацијама, од Сарајева до хрватске и црнорске обале и Подгорице. Ко буде у прилици да погледа – знаће!
Помену, на час, и Шекија, Фахрудиновог брата и „редитеља“ да у овој причи није остао без ичега и да има зграде (локација непозната) од 40 спратова!
Наивчине ће поставити питање: Да ли је могуће да су људи од таквог друштвеног угледа (искључујући Келмендија) учествовали у операцијама нарко дилера на Балкану? Па, не знам, али по многим сазнањима, не искључујем могућност да су им били – предводници!
Бојим се да прича о Поглавнику и главном глумцу Шекијевог филма, овим није завршена.
Аман браћо, кад ће!?
Јован Лакићевић/ИН4С