Поводом седмогодишњице упокојења пјесника и народног трибуна Момира Мировог Војводића Анегдоте и сјећања Моји „јагњофуци“ били су монаси у поређењу са овим који нам поједоше државу!“
Мене грешнога, који са сигурношћу памтим једино датуме Христовог рођења и васкрснућа, Милица Краљ(ица) наше поезије подсјетила је на овом часном Порталу, у сјајном есеју, да се управо навршило седам година како смо испратили на вјечни починак мога брата и кума, пјесника Момира Војводића.
Помињао сам га, више пута на ИН4С, посебно кад сам се присјећао наших дружења са неумрлим Митрополитом Амфилохијем. А високопреосвећени, готово у свакој прилици кад смо се срели, није пропустио да каже, са тешком сјетом у гласу: „Момо ми много недостаје!“
Недостаје Владико, и свима нама, посебно у овим пресудним данима за Црну Гору, кад би Момир, својим моћним баритоном могао да каже, како је само он знао, рецимо: „Не сљедује царство нељудима!“… Односно онима који су га недавних дана, вјероватно по заповијести Поглавника, пребили у његовом хаустеру. И код којих је, сваке недјеље, као доскора и челници Фронта, морао на саслушање!
Могао би, као нико од нас, да каже, као запамћени ђак Никшићке гимназије, праву ријеч Никшићанима , часним потомцима војводе Никше, коме да приклоне своју наду и повјерење у овом часу…
Када смо се прије седам година, на Убалцу у Горњој Морачи опраштали од нашег Момира, породица је с разлогом очекивала да ћемо се, или Драган Лакићевић, или ја, опростити од нашег брата. Ми смо, међутим, испоштовали његову предсмртну жељу да ће бити довољно – опијело владика. Кад су се Војводићи обратили Драгану и мени, ми смо им рекли шта је био Момиров предсмртни завјет.
Момчило Крајишник, хашки заточник, који је у последњи час стигао са Пала, није за то знао и на гробу се, топлим ријечима , опростио од свог имењака и брата Момира! Драган се опростио текстом у „Политици“, а ја, на четрдестици у часопису „Голија“ и то сјећањима и анегдотама због којих се мој брат и кум Момир, вјероватно не би љутио.Ево текста.
„Недавно је, изненада и без опроштаја у онај љепши и бољи свијет узлетио Момир Миров Војводић, потомак знаменитог војводе и војсковође – Мине Радулова Радовића, сенатора брдског и црногорског за три Петровића… И наш Момир је, ето какве судбинске случајности, био сенатор Републике Српске, једини из Црне Горе. На то нас је подсјетио и хашки заточник на правди Бога, Момчило Крајишник, који се на гробу опростио од свог великог пријатеља, подсјећајући да је Момир Војводић несумњиво задужио Српску.
За њега се посигурно не би могло рећи, како се то понекад у клишеу каже, да нијесмо знали кога имамо и да ћемо тек сазнати кога смо изгубили. Знали смо то,веома добро, ми његови најближи пријатељи и поштоваоци. И зато је велика празнина због његовог одласка све уочљивија, готово опипљива, а туга у срцима немјерљива.
Знали смо кога имамо – ингениозног пјесника, бриљантног бесједника, неупоредивог памтишу, врсног народног трибуна и посланика, истинског косовског заточника, брижног чувара српског националног идентитета и српског језика, крајње непожељног, суровог полемичара…
Знали смо и зато смо му сви одреда праштали по коју неодмјерену и жешћу ријеч на рачун оних које је волио и до којих му је било највише стало. Сад хоћу да вјерујем да је то, можда једино што му се може замјерити, чинио из превелике, каткада и нереалне жеље – да будемо мудрији , храбрији и на ријечи и на дјелу, да будемо честитији и од себе бољи, да будемо по његовој мјери чојства и витештва!
Ноћ уочи његовог другог, судбоносног инфаркта, дуго смо причали телефоном о много чему, а понајвише о трагичној судбини Момовог сабрата, чудесног пјесника Бранка Миљковића, који је, по Момовим давнашњим сазнањима, убијен па објешен у Загребу, „под заштитом са највишег мјеста“.
ри крају разговора, Момо ме је, по ко зна који пут, насмијао: „Маи, (имао је обичај да тако ослови своје млађе пријатеље) у мору лоших има и једна лијепа вијест- потпуно сам оглувио, ништа не чујем!“ Каква сјајна метафора за отклон од оних свакодневних малограђанских брбљарија, сваковрсних лупетања са јавних говорница и ТВ екрана!
У једној прилици, на промоцији Момирових књига у препуној дворани Дома војске у Београду,рекао сам да сви ми, који смо имали срећу да се са њим дружимо у дјетињству (у Морачи) и младости (уБеограду, у Дому лордова и на Факултету) били смо, заправо, привилеговани, јер нам је Момо својим досјеткама, каламбурима, маштовитим играријама и само њему својственим враголијама, уљепшао многе дане и ноћи!
Једно вријеме, као бруцош, био сам жртва Момове релативно краткотрајне боемије (јер, забога, не може се бити пјесник, а не бити боем)! Више пута бисмо дочекали зору у кафанама близу Жељезничке станице и нашег Дома, што је мени баш тешко падало јер сам тада био активни спортиста. Али, како ћеш оставити пријатеља „на бојишту“… Кад би у зору дошли у Дом „14 децембар“, Момо би однекуд извадио трофејну војничку трубу, из које би, уз доста напора извукао по неколико неартикулисаних, али јаких тонова, будећи са прозора уснулу студентску младеж. Оставио би трубу, а затим поново истрчао на терасу, псујући „из мозга“ све по списку неувиђавном трубачу! И кад се сви прозори и терасе испуне поспаним и буновним студентским силуетама, а врева, галама и псовке доживе крешчендо, Војводић би се тек онда запутио у кревет и заспао сном праведника!
Једном је засмијао препуну „једанаестицу“ на Филолошком факултету. Када је скромни човјек, а изванредни професор народне књижевности, Владан Недић, запитао – ко би могао да каже зашто је Видосава оставила Момчила, Војводић, који иначе није претјеривао у доласку на вјежбе и предавања, готово је искочио из клупе: „Што Момчилу било до кољена, Вукашину по земљи се вуче“! Велика сала се проломила од необузданог смијеха, а запањени професор напустио час прије времена.
Кад је Војводић, као професор југословенске и свјетске књижевности добио први посао у пећкој Гимназији, гдје је и сам својевремено матурирао, шиптарским незналицама наређао је подоста залужених јединица. Кад га је Наставничко вијеће узело на зуб због „националне дискриминације“, Момо се бранио да кобајаги није знао да је „јединица“ најгора, а не најбоља оцјена. Истога дана он је све „јединице“ претворио у „петице“ и то црвеним мастилом, спаковао се и ноћу, преко Чакора, стигао у данашњу Подгорицу!
Новине су тада писале како извјесни професор Војводић не зна разлику између најгорих и најбоњих оцјена, а управа Гимназије имала је доста муке да замијени „петицама“ нагрђене дневнике!
Као омиљени професор Машинског школског центра у Подгорици имао је обичај да својим ђацима зада домаћи задатак – да у своје вјежбанке препишу „Горски вијенац“! Кад сам у чуду, у Момовом стану, почео да листам ове својеврсне преписе „Вијенца“, Момо ми је преко рамена добацио: „Ово ми је био најсигурнији начин да их обавеже да га, заиста, и прочитају!“
Велики заљубљеник епике и гусала, наш Момо је био један од оснивача елитног гусларског друштва „Југославија“, које је касније преименовано у Друштво гуслара „Радован Бећировић – Требјешки“, чије име и данас носи. Отварао је наше вечери, понекад био и водитељ.
Кад смо се, једном приликом, са разних страна прикупљали да гостујемо у Херцеговини, нашли смо се на тек изливеној плочи нашег члана Милана Филиповића у Жупи никшићкој. „Милане, ово ти је најбоља плоча коју си досад урадио“, рећи ће Момо. Милан, помало „тврд на уши“: „На коју плочу мислиш, Момире?“ „Па на ову по којом управо газимо!“
Када смо се далеке 1985. године, Бошко Вујачић, Славко Алексић и ја, као српски гуслари, нашли на турнеји по Њемачкој, Швајцарској и Француској, коју је организовао Институт за компаративне музичке студије из Берлина, односно проф. Др. Габријела Шуберт, дописни члан наше Академије наука и умјетности у Београду, Момо нам је, као најстарији, био на неки начин вођа пута.
У једном тренутку, кад смо прелазили њемачко-швајцарску границу, гранични органи су тражили карте и исправе. У бепрекорно чистом њемачком возу, Момо је однекуд успио да огарави прсте. И када је предавао документа, отисци прстију остали су на њима.“Видите како нам се вођа пута, као у стара добра времена потписује палцем“, покушао сам да се нашалим.“Можете мислити какви су ови што их водим“, рећи ће на то Момо. (Конверзација је вођена на француском.)
И, кад смо већ у гусларској причи, присјећам се једне вечери у стану нашег Момира и супруге му Бранке у Подгорици, када смо опет, Бошко, Славко и ја, заједно са Момом дочекали зору, уочи 600 годишњице прославе Косовске битке, вајкајући се како ни Радованова „косовска“ ни Филиповићеви „Косовски божури“ не испуњавају до краја нашу жељу да достојно обиљежимо славну годишњицу..
Када смо се послије концерата у Требињу и Никшићу опет нашли код Мома у Подгорици, наш домаћин нам је дао по један фришак примјерак, одштампан на његовој малој ћириличној машини: „Маи, погледајте ваља ли ово чему?“
Била је то прва верзија Момировог „Боја на, Косову“ са близу 1.000 стихова (друга је имала 1.2оо)! Били смо, наравно, фасцинирани. За 24 сата створена је једна од најљепших поема српског језика. Тако то бива кад се нешто читавог живота носи у срцу и у глави. Снимили смо на касети дио одабраних Војводићевих стихова. Чланови тадашњег Друштва „Југославија“, Славко Јекнић, Славко Алексић, Миломир Миљанић, Јован Лакићевић и Бошко Вујачић као и аутор пјесме Момир Војводић, добили смо „за хонорар“ по десет касета(!), а чули смо да је касета . на оном величанственом националном митингу на Газиместану, продата у десетинама хиљада примјерака! Важније од тога је чињеница да су љубитељи гусала то запамтили као велики празник новије гусларске епике.
За Момиров „Бој на Косову“, Ранко Радовић, изузетно значајан српски пјесник из Канаде и добитник неколико најзначајнијих руских поетских признања, између осталих Златног руског витеза, рећи ће да је то најљепша и највреднија епска поема новијег времена.
Миломир Миљанић, на вијест о упокојењу нашег пријатеља и брата Момира Војводића, рекао ми је оно што и сам мислим:“Да није ништа написао, осим Боја на Косову, било би то довољно за велико поштовање и памћење!“Ваља споменути, јер није без значаја, да је ову поему Момир посветио „Златоустом Ћиру Радовићу (оцу Митрополитовом) од кога смо и он и ја много тога научили, и о животу, и о вјери и о поезији…
Ево из тих „гусларских дана“ и једне епизоде, које се сјећам по томе што сам први и једини пут видио Војводића да је „остао без текста“ Када смо се после југословенског фестивала у Подгорици ( мислим да се тада звала Титоград), нашли у гостопримној и домаћинској кућиСлавка Алексића у Крњачи нашли Момир, Славко и ја, изнебуха је бануо велики гусларски ентузијаста, али гуслар скромних могућности, ратни мајор Рајко Томовић. Рајко, још док није био сјео, запитаће Момира: „Коју ми оцјену дате ти, Војводићу, у Титограду?“
Момо, предсједник жирија, не знајући који је галијот Рајко, а и да би га скинуо с врата, рече: „Не знам, Рајко, „девет“ или „десет“… „А што лажеш, болан кад сам добио укупно – „седам“! Сви смо се спонтано насмијали, а ја поуздано знам да је Рајко од Војводића и још два члана жирија добио „нулу“, пошто је пјевао пјесме о свом врховном команданту!
Негдје у то вријеме,, прије три и по деценије, отприлике, док је Цетиње још било „српско почивало“, враћали смо се са концерта на Обилића Пољани, Бошко, Славко, Момир и ја. Момир нам је рецитовао Косовца Јована, сјајну пјесму које нема у Ђурићевој Антологији. Славко је тада рекао:“То ће бити моја пјесма!“ Пјевао је, након тога, безброј пута, али је и снимио. Баш као и Момовог Косовца Јована, вјерни епски препис с косовског камена, сјемчен у сјајном десетерцу.
Момир је умио, гдје год се нашли, да „држи банак“ и по више сати. А кад је био расположен, заиста га је било милина слушати. Увијек је, без обзира на теме, ту могло да се чује нешто ново, оригинално и духовито. И људи су га пратили, са великим задовољством и уживањем, готово без даха. Почесто је, међутим умио и да претјера.
Тако се десило једном у Приштини, у вријеме Гусларског фестивала 98., непосредно прије потоњег косовског полома, кад нам је домаћин био освједочени заљубљеник епике и гусала, српске историје и традиције, Мишо Албијанић- оно што ћу вам сад рећи. Сјеђели смо, чини ми се у салону „Гранда“, а између Божа Вучуровића и мене, блистао је Војводић у заиста надахнутом издању.. У невеликом простору слушаоци су се , гуслари претежно, смјењивали, а Војводић је био заиста неуморан.
Потрајало је то скоро до зоре, кад се мени омакло да нешто приупитам Божа, иначе пјесника и сјајног бесједника, а и да би Момо мало предахнуо. Још Божо није стигао ни да ми одговори, а Војводић је ударио шакама по кољену и мене и Божа, и сасвим озбиљно се, да не кажем љутито обрецнуо: „Хоћете ли вас двојица пуштити и мене да ноћас бар нешто нешто проговорим?“
Момир је, поред више од 30 књига поезије, написао и пет књига о Косову, а сви остали српски пјесници тек неколико наслова! Остаје и наш, а, вјерујем, и његов жал, што се није озбиљније огледао у прози, осим Записа о Светом Сави и бриљантних политичких коментра, сабраних у књизи „Амерички арнаутлук“, јер смо слутили, јер смо знали каква би то литерарна вулканска ерупција била.
У избирљивом књижевном свијету, остаће, наравно упамћен и по стварању небројено много нових ријечи и кованица, чиме је посебно задужио српски језик.
У вријеме „једноумља“ исписао је и неколико козерских пјесама, у којима су главне личности биле ондашњи властодршци, које је Момо звао „јагњофуцима“ Прије извјесног времена ми је признао да му је жап због тога. „Маи, били су то махом честити људи… Па иако су понекад појели парче меса, били су монаси у поређењу са овим који нам поједоше државу!“
Када смо се претходног љета, као и више пута раније, нашли у Липову на слави код заједничког пријатеља др Милована Бојића, Момо ме, такорећи без поздрава дочекао ријечима: „Маи, волио бих да ми ти и Драган (Лакићевић)направите рецензије за ову моју последњу књигу о Косову. Рекао сам му, мртав озбиљан:“Ја то, Војводићу никад не радим, а с тобом ћу почети поново да се дружим кад престанеш да ме оговараш“. „О, о, види ти њега, па шта ћу да радим до краја живота!“. Сви смо се, наравно, насмијали, а од моје љутње није остало ништа…
Драги мој духовни брате, пријатељуи куме, вјерујем да су бар неки од твојих ближњих прижељкивали да се прије тебе упокоје, јер су знали веома добро, да ћеш ти, на прагу вјечности, наћи праве ријечи да се од њих опростиш! Нама си ту прилику ускратио, јер си се твоме и нашем Драгану љетос повјерио да на својој сахрани не желиш говоре, само опијело и ријеч свештеника. И, вјероватно си био у праву. Јер, опроштајних говора, какав си ти одржао, рецимо, нашем заједничком пријатељу Радовану Бећировићу Требјешком, неће се скоро чути на српским просторима. А говорити о теби као једном од темељних стубова Српства у Црној Гори, испод твог нивоа, на судњем дану, било би недостојно, да не кажем и непристојно!
Вјерујем, међутим, да нам нећеш замјерити ово анегдотско присјећање на дане кад смо једва чекали да се поново сретнемо и дружимо,на заједнички живот који је, захваљујући теби, био љепши, садржајнији, радоснији…
Драги Момире, много је твојих прекрасних, нарочито епских пјесама, које ћемо твоји пријатељи гуслари и ја памтити и уз гусле бесједити.. Међу њима се посебно истиче она „Два вожда“, у којој си изједначио поетског вожда (Филипа Вишњица) и војничког вожда (Карађорђа). То је права, јединствена и заслужена апотеоза гуслама!
На Убалцу, поред твога одра, када смо последњи пут на овом свијету били заједно, стално су ми се у сјећање враћали они твоји стихови, које сам још у нашим студентским данима запамтио:“ Десно два вијека кад прођеш Колашин/ срешће те камен и сурова драча/ тамо је моја тиморна Морача,/ ту и за мене има земље аршин…“
Тога се, нема сумње, сјетио и наш Драган (Лакићевић) који је у „Политици“ већ објавио дирљив осврт, баш под насловом „Аршин земље за Момира“…
Јован Лакићевић/ИН4С