И би Никшић. Би и заврши се. Таласало се и тамбурало, наводно било препуно барута а фитиљи паљени са свих страна, чекало се и стрепјело кад ће да пукне, и… ништа. Ако се изузме пар инцидената тако својствених нашем изборном фолклору, све је било у границама прихватљивог. Страдале су једино антиепидемијске мјере, али оне су ионако жртва у мање – више свим срединама Црне нам Горе и ни најмање не зависе од избора. Жртвоване мјере заштите, наравно, своје непоштовање, жестоко и са каматом, наплаћују у жртвама, али то је већ нека друга прича.
Наравно, основна сврха свих избора, па и никшићких, јесте одмјеравање политичких снага и утицаја. Додуше, овим никшићким је, као и свима прије њих, придодат и значај одбране државе и државности, традиције и будућности, независности од свега и свакога, од памети поготово, и тако даље, и тако ближе. Мјера тог одмјеравања је садржана у излазности и пребројаним гласовима. Резултати ових никшићких су већ и прије него су листићи пребројани до задњег, по аналитичарима, такви да су сви добили, с тим да је, лише СДП који је дефинитивно у Никшићу утулио лампу, врло тешко дефинисати „побједнике“‘ и „губитнике“. Ако је судити по свезнајућем, уњкавом и лежерном аналитичару Златку Вујовићу, изборе су изгубили само Александар Вучић и Демократски фронт. По њему, чак је и коначно развлашћени ДПС побиједио јер је, ето, „намакао“ неких хиљаду гласова више него на парламентарним. (А како се намицало увјерили су се грађани никшићког предграђа, Ћеменаца, гледајући својим очима како, у кафани неког Блечића на Дуклу, Брано Мићуновић читав дан плаћа што личне карте, што гласове, не питајући за цијену.
Ништа ново, рекло би се). Благоглагољивог, уњкавог и лежерног аналитичара, Златка, у супротно није могла да увјери чак ни задихана челница ДПС (побједничке) листе, др Сања Дамјановић која је, ваљда од побједничке среће и еуфорије, једва изговорила оних неколико за њене гласаче утјешних фраза да би, потом, онај млађани Милош најавио чак и могућност формирања власти са „тамо неким недефинисаним снагама“ јер несрећни Драго Ђуровић више не станује у политици.
Златкову „анализу“ подржавају и потхрањују са скоро свих адреса, не кријући тријумфалистички приступ чињеници да је коалиција „За будућност Никшића“, у односу на парламентарне, на никшићким изборима „пала“ за нешто више од 5 хиљада гласова. А то је, и по Златку и мимо њега, истина од које се нити може нити смије побјећи. За очекивати је да ће и неки други, објективни и мање објективни, добронамјерни или мање добронамјерни, аналитичари доконати истину и разлоге овога пада, али шта год да „открију“ тешко да ће дати прецизан одговор на питање свих питања: ко је и зашто „превјерио“ у толиком броју и за нешто више од пола године изневјерио себе или коалицију – свеједно? Шта се то драматично десило у тако кратком периоду па да толики број Никшићана „преломи у мозгу“ и преврне „ћурак наопако? Да су ови из коалиције учествовали у државној власти – нијесу; да су је све до сад подржавали – јесу. Да су изиграни – јесу; да су се светили (осим вербално) – за сада нијесу. Па шта је онда толико разочарало дојучерашње сљедбенике и гласаче коалиције и мотивисало их да у толиком броју емигрирају у супротне таборе? Је ли дошло до неког драматичнијег заокрета у политици и реторици коалиције од оног правца и оне платформе на којој су у толиком броју задобили повјерење на парламентарним изборима? Рекло би се да није.
Наравно, ако се изузме не баш, ни политички ни људски гледано, џентлменски поступак премијера који је, попут пилета кукавице из гнијезда у које је подметнуто, „изгурао“ оне који су га „излегли“. Гдје је у свему томе била Црква? Да ли је и у којој мјери, након што је претходно реченом методом „излегла“ свог премијера и своју Владу, одгурнула „гнијездо“ и окренула се другима? Колико год ово питање било шкакљиво и многима јеретичко, без правог одговора на њега неће бити ни поштене и објективне анализе. Исто тако, нужан је и одговор на питање да ли су предсједник државе, предсједник Парламента и премијер предсједници „свих нас“ или су само прве трубе својих „оркестара за свадбе и сахране“? Али, да не заваравам ни себе ни друге, до ових одговора је далеко таман колико и до „мурава“, што би рекли ми староподгоричани.
Дакле, би Никшић и би шта би. Једно је неспорно, Мило и његов карусел незаустављиво се тоциљају низ Пишине стране (опет староподорички), а све друго ваља сјести па поштено растумачити. Не да се тражи оправдање што је најновији никшићки изборни процес био више унутаропозициони разрачун а мање коначни разлаз са ДПС тиранијом, већ да се, једном за свагда, разјасни ко је ко, ко је за шта и ко је са ким на политичкој сцени Црне Горе. Да онда бирачи дефинитивно знају шта им се нуди: од политичких програма, обећања свега и свачега, до оне Бранове једнократне исплате. Па ко шта воли и ко шта цијени.
Емило Лабудовић/ИН4С