Шта се догодило на Косову и Метохији седамнаестог и осамнаестог марта 2004. године понајвише сведоче, снимци и фотографије тих догађаја. Али ни фотографије ни слике немогу у потпуности да представе стварност која је много суровија, и која се може наслутити тек када се сретнете са последицама и сведоцима и жртвама тих догађаја!
Непосредно, после ових нових српских рана, нашао сам се у манастиру Високи Дечани. Са Оцем Иларионом, сабратом дечанске Светиње, посјетио сам манастир Девич. Отац Иларион је служио Свету Литургију, сестре су певале, а црква је била сва спаљена!
Само је понегде испод гарежи провиривао неки сантиметар квадратни фреске. Иконостас је изгорио! Но Благодати није хвалило! Сви објекти који чине комплекс манастира су уништени
Али опет ваљда због Светиње, Светог Јоаникија Девичког, због Силе ГОСПОДЊЕ, ја нијесам понио из М. Девича никакав негативан осјећај. Једноставно видиш на том згаришту, ништавост свега пролазног и силу непролазног.
Но, оно што је на мене оставило посебно снажан утисак јесте исповијест неколико Срба из села Бијело Поље код Пећи. Са Оцем Атанасијем, Оцем Милутином Тимотијевићем, ректором Призренске Богословије, (која је у то вријеме измештена у Ниш) са још неколико гостију манастира Дечани, одлазимо до Пећке Патријаршије, гдје нам сестре причају о страдању повратника у Бијелом Пољу.
Из Патријаршије одлазимо у село, које се иначе налази на излазу из Пећи, према Дечанима. Прво што нас среће јесте гробље православно, гдје не постоји ни један, али баш ни један гроб, који није оскрнављен! Морам да кажем да стихови Алексе Шантића,
Гробови наши бориће се с’ вама! ту добијају пуни изражај, јер и смисао и суштина њихова се ту оваплотила,не први а засигурно ни последњи пут.
БИЈЕЛО ПОЉЕ је 1999 године имало око 1000 становника, с тим што су Срби чинили око 90 %. Но те године је спаљено и Срби су протјерани. Но око шездесетак Срба, домаћина се није мирило са својим избеглички статусом, па су се вратили у село и започели обнову и кућа и домаћинстава.Све до тога 17 марта. У центру села се налази Црква Ваведења Пресвете Богородице, која је такође запаљена. У њој је све изгорело, осим иконе Св. Петра и Павла, која је стајала у апсиди олтара.
Поред Цркве се налази парохијска дом, у коме нас је дочекало десетак мештана. Када се данас сетим њихових израза лица, мени као да сами Бог милује, и знам да смо ми Његов народ, јер ја у том тренутку нијесам знао кроз шта су они прошли. Сестре у Патријаршије су нам рекле да је село разорено и да су једва главе спасили али без детаља!
А ти детаљи су страшни! Прича нам један од страдалника, нека ми опрости што сам му име заборавио, но лик нијесам. Наиме, то јутро када је четири до пет хиљада шиптара упало у село и почело све да пали, четрдесетак Срба колико их је то јутро било у селу се скупило око Цркве. Како је све горело а шиптари се приближавали, они су ушли у парохијска дом, а мало потом пламен је захватио и Цркву. Да ли су оно позвали Кфор или су ови сами реаговали, не знам, но ту у близини дома се појавила мешовита јединица полиције, специјалне намене.
Но они су све то само посматрали!
Када су све запалили, и кад им је остао још парохијска дом, одлучују да на кров дома бацају камење, да би се кров урушио и и тако живе затрпали Србе.
Када су мјештани видели да кров попушта под теретом, договарају се да изтрче из дома и да бјеже на различите стране, па дако се неко спаси. Тако и чине, но један од њих трчећи, спотиче се и пада. Но на његову срећу и свих других, у непосредној близини гдје се налазе специјалци. Један шиптар вади нож и креће према Србину који се спотакао. На неколико корака од њега француски специјалац потура ногу, овом шиптару и он се спотиче и пада. Али шиптар сада заборавља Србина, већ се окреће Французу и креће на њега! Американка, припадница, специјалних снага, вади пиштољ и убија тога шиптара. Сви заборављају на Србе, и сви се усмеравају ка специјалцима. Они репертирају дуге цеви, а ускоро им стиже и појачање из италијанске базе.
Ето хтио сам само да предочим овај догађај и да сваки човјек који ово прочита, стави себе то јутро у то село, и то да је ломљење Крстова и паљење Цркава и кућа, тек пројава онога што је био њихов циљ, затирање сваке Божије душе!
Живорад Шљиванчанин/ИН4С