Већих тензија одавно није било као прошле недеље у Никшићу. Ни у време референдума о “неовисности” Црне Горе, ни шеснаесте када је власт са савезницима фабриковала државни удар. Ни у августу прошле године када је тас претегао за један глас, посланички. Тињало је на све стране, кључало као у лонцу. Срећа да нико није креснуо варницу. Та варница би се претворила у буктињу.
Криминални режим у одласку је регрутовао све репресивне капацитете из подземља и параполицијско – батинашких структура. Народна милиција, већином униформисана, по први пут је обезбеђивала ред и мир, а не власт и мафију. Никшић је за једне и за друге постао залог опстанка. По први пут ДПС није уграбио да довољно покраде гласова. Ни велики новац, ни Бугарски воз, ни комитска насилност, ни свемоћни Господар…, нису успели да отму, дуго, чекану слободу, Никшићанима…
Господар је, бесан напустио изборни штаб у згради Жељезаре. Тамо се некада бдело по целу ноћ над Титовом штафетом, када је коначила у Никшићу. Дворење штафете одвијало се уз богат програм. Културно уметничка друштва “ Захумље” и “ Челик” би драгој другарици штафети представљали фолклорно стваралаштво, гуслари би разгонили Турке на буљуке, пионири и омладина рецитовали борбене и револуционарне песме… Све то под будним оком наших другова из Комитета и Удбе.
“А Удба је ушла у сваку пору, завукла се у сваку рупу, озвучила сваки кутак”, каже негдашњи шеф службе.
Бивша власт је играла на све или ништа. Тај хазард са једним простором траје дуго. Новац се није штедео. Било га је више него икада. И народ се напокон овајдио а није продао слободу.
“И јаре и паре, и еврићи и листићи…Све је остало у Никшић”, каже Бубулеја, поносан на свој допринос тријумфу над моћном изборном машинеријом ДПС-а.
Победа је потврђена и јасно је да више ништа није исто.
Ни ми, ни предели са мирисом липа. Липе су ишчупали, као што скубу памћење. Никшић се некако погрбио и оронуо. Нови нараштаји говоре певљиво отежући самогласнике негде из дубине стомака. Шавнички. Све је рашрафио Он, као одбачено чедо, рођен на периферији Никшића, града у чију је утробу пуцао. Али и тако, рањен, Никшић, успео је да узврати у преломним тренуцима, што указује да се лагано усправља под теретом немаштине и интезивног обогааљивања. Срећа је, што је тај, здрави град носио јак ген, видљив на младим људима пуним снаге и лепоте.
Доста тога се променило или посрнуло осим манастира или саборне цркве грађене новцем руског цара Николаја Романова. Једино је то монументално здање на узвишици између гробља и Дворца Краља Николе оживело. Испуњен младошћу пулсира новим животом.
У време нашег детињства и прага младости црква је битисала у својој саблазној самоћи. Готово да и није било верника.
Сестра Сенка и пар времешних госпођа и по неки старац покушавали су да надоместе тупу празнину великог храма под чијим куполама је болно одзвањало свако јектеније. У трећем разреду основне школе, смештене у дворцу краља Николе, нас тројица за светог Василија остали смо на литургији. Добили смо неколико лењира по пристима због изостанка са часа и тодатну порцију због боравка у цркви. Тада сам са чуђењем схватио да је црква у Црној Гори проглашена државним непријатељем или легло реакционарног деловања противника система. По сваком празнику служба је темељно анализирала догађај укрштајући званичне извештаје својих жбирова са доушничким информацијама. Литерарно надахнуте есеје писао је прота званично црвен али ипак у души антикомуниста.
Нека се бар намуче читајући мој нимало лак рукопис, помишљао је док је описивао у детаље небитна дешавања у цркви.
Данас наш манастир пуца снагом младости. Испуњен је животом препуним вере и живота живе цркве. Духовни живот је обновљен, стигли су зраци благодати, али су остала искушења. Ново време донело је слободу али и изазове и питања на која црква тражи одговоре. Идеологија трансформисана у криминални интерес власти узима данак у свему. Разни опијати, коцка, незапосленост, бесциљно глуварење омладине…
Све се некако деформисало и делује отуђено до непрепознатљивости.
Неки блиски људи отишли на далек пут, неки су постали емотивно далеки. Одласком драгих људи и вољени предели постају удаљени. Још их једино успомене мало угреју и приближе срцу. Мозак се смањује ментална диоптрија расте. Човек отупљује и лагано копни као плодови на оголелим гранама и позну јесен. Туђа памет ствара отуђеног човека. Отуђен човек је, ко биљка без воде, осуђен на сталну жеђ и лагано дехридирање.
Мишо Вујовић/ИН4С