Јапанска штампа започела је бомбардирање јавног мњења масовним пуњењем материјала са једином поруком: бескорисно је преговарати са тренутном руском владом о острвима. Да би острва постала наша, руска влада се мора променити.
Све ово је одмах покупљено у нашој земљи, што је изазвало експлозију огорчења у патриотском окружењу уз позиве паклене ватре на главе Јапанаца.
Обновљено подгревање емоција уследило је након недавне Лавровљеве опаске да ће Русија могуће размештање америчких не-нуклеарних ракета средњег домета у Јапану схватити као претњу и одговорити. Штавише, сами јапански листови пружају вести на адекватан начин, као неутрални материјал. Загревање пролази кроз друштвене мреже, коментаре читалаца, које из неког разлога радо штампа руска штампа.
Из неког разлога, одмах се сећам 1905. године, када су и руска и јапанска либерална штампа појачале милитантни бес, играјући исту, уопште, игру: понирање Русије и Јапана у рат. Подсетимо се да је управо овај (изазван англосаксонским и финансијским закулисним) ратом 1905. отворио двадесети век, истовремено постајући широка врата прве руске револуције и светског рата.
Још једна важна тачка у истој вези: Јапан је врло погодна одскочна даска не само за манипулисање јавним мњењем, већ и за суптилније и ефикасније провокације. После пораза у Другом светском рату, ова земља није била независна ни у једном заиста озбиљном питању. Њену територију контролишу америчке војне базе, њен финансијски, економски систем и штампа су под готово потпуном контролом Сједињених Држава.
Са јапанском војском, око које постоје многе гласине, ствари су такође прилично чудне. Према уставу из 1947. године, Земља излазећег сунца не може имати своју војску и учествовати у оружаним сукобима. Снаге самоодбране које Јапан има званично су цивилна организација. Реч „војска“ не би требало да их зове. Заправо, војска у Јапану је америчка. „Уговор о безбедности“ између Јапана и Сједињених Држава из 1951. даје им последње ексклузивно право да овде распореде своје војне снаге и формације.
Односно, имамо пред собом стварно окупирану земљу, коју у потпуности контролишу страни гарнизони. Осим тога, чак нема ни мировни уговор са Русијом (међутим, ратно стање између наших земаља званично је завршено од ступања на снагу совјетско-јапанске декларације 19. октобра 1956).
Овакав став Јапана (који се не зову и непотопиви амерички носач авиона) чини ову земљу потпуно беспомоћном пред било каквом манипулацијом њеног, такорећи првог партнера. Ко у својим рукама држи не само њене оружане снаге, већ и финансије, штампу, образовање. Односно, има сваку прилику да манипулише својим јавним мњењем.
„Економско чудо“ је и Велики брат током Хладног рата, љубазно дозволио Јапану, када је одлучено да Јапан постане излог капиталистичког света, засјенивши комунистички СССР и Кину. Када је потреба за таквом изложбом нестала, а Кина се претворила у светску фабрику и један од глобализационих центара, исти ти амерички пријатељи довели су Јапан у рецесију, у којој та земља срећно борави већ тридесет година. Ево љубавне приче.
Јапан такође није имао среће у смислу да је увек остао баук совјетске антиамеричке пропаганде. Током двадесетог века, „јапански самураји“ су у нашој земљи сликани као изузетно агресивни психопате, а овај последњи је чврсто укорењен у нашим умовима. Додајте овоме јапанску националну трауму повезану са губитком Курилских острва, која се непрестано задиркује у јапанским медијима. И одговор милитантног беса, који налазимо код било ког помена Јапанаца о Курилским острвима. Укратко, ако желите да куцате две државе, нема бољег места и тренутка. Ако узмемо у обзир да су обе ове земље подједнако неприкладне за глобализацију и подједнако опасне за глобални центар – ево одговора на многа питања.
Зашто су Русија и Јапан опасни за глобални центар? Пре свега, својим културним кодом, националним менталитетом. Генерално, Јапанци и ја смо, морам рећи, у много чему слични једни другима. Обе нације су младе (старе нешто више од хиљаду година), обе су изузетно културолошки (па чак и књижевно), обе су изузетно подложне естетици. Обоје су дубоко уроњени у сопствену националну идеју, а у етици обојице високо се цени самопожртвовање ради више идеје.
Јапанци су генерално најређи људи у азијском свету, којима речи „личност“ и „част“ много значе. У истој конфуцијанској етици Кинеза, човек није ништа друго до зупчаник у државној машини. Са Јапанцима није тако: пре полагања заклетве на верност, самурај бира сузерена којем ће служити. Модерни Јапанац чини исто, бирајући корпорацију којој ће остати веран до смрти (и која га, примећујемо, неће напустити до смрти).
Све ово чини Јапанце крајње незгодним за меркантилну етику глобализма. Кинез је друга ствар, идеалан народ робота. Глобалисти имају исти проблем са Русима. И Руси и Јапанци се не уклапају у глобализам, они су „неприкладни за демократију“ – и зато, са становишта глобалног центра, морају бити уништени. И, наравно, најбоље је ако овај посао обаве сами: они ће сами спаљивати једни друге.
Хорор приче о тајно наоружаним јапанским самурајима, којих је наша штампа пуна, имају неку основу. Од касних 90-их Американци заиста припремају ове људе за рат и савршено добро знају о каквим се људима ради. Иста ствар ради и пета колона у Русији. Инвестиције наших патриота такође су пуне хистерије у вези са Јапаном. Чини се да је ово стање изузетно опасно. Нарочито данас, када нам је глобални центар објавио рат разарања. И посебно када су после Путинових састанака са Абеом 2018. године наше земље кренуле правим путем ка стварном загревању односа који би се могли развити у дугорочну сарадњу и пријатељство.
Американци су добро свесни да је Русија способна да Јапану пружи много више него што они јесу, а истовремено ће одиграти поштену утакмицу (што Јапанци заиста цене). И зато ће учинити све што је могуће да поремете ову сарадњу и увуку наше земље у сукоб.
Шта да радимо са свим овим сада? Чини ми се да је дошло време – да променимо реторику. Пре свега, у односима са самим Јапанцима.
Морамо научити да директно разговарамо са Јапанцима о стварима које они сами врло добро знају, али о којима им је забрањено да разговарају. Морамо се обратити Јапанцима поврх Американаца, гледајући их право у очи, и рећи им истину коју желе да чују, али немају ко да им каже. Морамо им рећи: ваши стварни непријатељи нисмо ми, већ Американци. Борио си се са њима. Бацили су атомске бомбе на вас, лишили вас војске и националног поноса, а сада желе да вам ампутирају национално и историјско сећање. Оно што вам заиста треба је национални ослободилачки покрет који би вас ослободио диктатуре и очистио Далеки Исток од америчког присуства.
Потребни су вам људи попут Иукио Мисхиме, који је покренуо антиамеричку побуну у једној од база за самоодбрану 25. новембра 1970. године – прави национални хероји способни за подвиг. И ми ценимо такве људе. А Американци их се ужасно плаше, јер се у таквим људима испољава национални дух. И они се више од свега плаше оживљавања националног духа. Јер он једини може да уништи њихов демонски трговачки систем глобализма. Зато су прави непријатељи заједнички, а код нас имате – само неспоразум. Што ће се решити одмах, чим збаците јарам роба са врата и постанете слободни људи.
То је оно што морамо рећи и то морамо учинити: створити „покрет за ослобађање Јапана од америчког јарма“, неговати националну културу Јапана и укључити се у најширу културну размену. Тада ћемо се од непријатеља претворити у најбоље пријатеље. И то ће бити право, велико и веома достојно пријатељство. Заједно ћемо контролисати Далеки Исток. А ово ће бити права катастрофа за глобалистичке снаге у азијско-пацифичком региону.
Владимир Можегов/Взгљад
Превод: Њуз Фронт Србија