Овдје се недјеља ни по чему не разликује од осталих дана, дана засутих снијегом који никако да предахне, тишином у коју ни крик промрзлих гаврана не ремети, дана објешених о самоћу као о зарђале вериге испод којих више нико ватру не ложи. Недјеља се одваја једино по томе што је нерадна у пуном значењу те ријечи, не због тога што то закон (још увијек) налаже већ зато што је и свемоћни Бог седмог дана одморио. Зато се овдје недјељом углавном пуши поред шпорета или се загледа кроз прозоре ишаране леденом чипком у нади да ће нетакнуту бјелину снијежног тепиха распорити пртина ненаданог госта са којим би се, уз чашицу, прекратио дан дуг као година.
Недеља се разликује још и по црвеним словом у календару који је окачен више да покрије траг претходних на очађалом зиду него што је подсјетник, јер овдје вријеме има сасвим другачији ритам и не да се калупити у календаре, роковнике и агенде. Недјеља је, а ништа не указује на то, јер опет снијежи као јуче, „а и сјутра ће, каже радио“, хладноћа је иста, иста је и пустош која, споља и изнутра, држи крајолик окован тешким, претешким негвама пршлог и пролазног, сувишног и умирућег. Недеља је са којом је, макар на календару, стигло прољеће али, рекох ти, овдје су календари са сликама храмова, светаца и идиличних предјела само украс и покривало. Ако икад и стигне, прољеће ће овдје аждају зиме пробости тек копљем Светога Ђорђа.
И ова недјеља, календарска, прољећна а зимска, као остарјели млинар засута најфинијим бијелим мливом што сипи из безданог небеског жрвња, отиче споро низ долину, узапћеном и преполовљеном ријеком коју неколицина мојих, незнавених и кратковидих, за мизерни ситниш дадоше онима паметнијим „који далеко виде“. Протиче у полумраку, у сутону који је освануо са зором јер сивило неба и катран мрака кад се слије низ ова брда већ данима не разбија свјетлост електрике. Пале жице под теретом снијега, кажу, а екипе електричара са душом у носу не знају куда ће прије. Али, ако струје у селу нема, село редовно и без предаха, каблом, пуни струјом мрежу и новчанике „далековидећих“. Још да није транзистора чије батерије, као и свијеће, штедим као воду у пустињи, тишина би својом глувоћом прогутала све.
На вијестима кажу да се тамо код тебе опет галамило и дивљало. Да се бранило нешто од некога и нечега, да се грмјело из празних пушака, витлало и млатило барјацима и њиховим моткама. „Правда и разум говоре, неправда и лудило урличу“ – прочитао сам нечију мудрост негдје давно и сад тек видим њену тежину. Чујем, и оног Садиковића су тукли, рекло би се – његови. И његовом заставом. И у његовој држави. У неку руку ми га жао а у другу, опет, и није. Нека су га тукли кад у земљи бесуђа хоће да буде новинар са ставом и својим мишљењем, да буде господар своје ријечи и да око себе гледа својим очима. Умјесто да фино, попут ових са Јавног, иде низ длаку и гусла „последњи танго“ који се, у ишчекивању фајронта, још увијек бесомучно врти у црногорској крчми. Овако је, својом жртвом и својом главом, посвједочио да су овдашње лудило, мржња и освета – без граница!!!
Чујем да су се окомили и на онога из Агенције. Те прекршио процедуру, те одао тајне неке тајне организације, те обрукао нас пред „пријатељима“ из НАТО, те ово, те оно… Боже, као да се у земљи освједочених шпијуна и пожмирепа до мјере да су нас и окупатори молили да шпијунирамо само четвртком, у земљи отворених издајника и рукољубаца џелата, у земљи афера које су гашене као цигарете, може конструисати – „шпијунска афера“!? Али, човјека су означили Србином а то се, бајто мој, у овој земљи не прашта. Чак ни Сеаду Садиковићу!
Бруји се и о томе како су ововремени Млечани поступили трагом претходних који су нас вјековима лагали и поткрадали и да су, очекивано, одбили да подрже сет закона о Тужилаштву. Чудна ми чуда, само су наивни могли очекивати другачије. А наивних код нас – за извоз. Са премијером на челу који никако да се сврста него тумара од једног до другог става и мало-мало па исклизне из шина. Наивно се самопродуцира као неко ко, у недостатку личног, ауторитетом функције усмјерава генералне друштвене и привредне токове а, заправо, дрхтури у сјенци госпође Џудит којој скоро свакодневно иде на подворење.
А, сјећам се како је кренуо. Како је са ореолом црквеног благослова, бануо у већ опремљене и намјештене (папрено плаћене) просторије у „Српској кући“ да буде политички лидер и да води – Србе. Како су му се неспорне политичке вође Срба у Црној Гори помјериле и засјеле га у часну политичку фотељу да буде – политичар прије свега. И знам како се из „Српске“, након побједе, просто искрао да ни махнуо није а камоли захвалио на гостопримству. Сада би, чини ми се, да се на исти начин одмакне и од Срба, и то не само због тога што је, по сопственој изјави, „стопроцентни Црногорац (фали му само један посто па да буде уз раме Пури, Живковићу и Ђоновићу), већ зато што је, по мишљењу његових спољних и унутрашњих ментора, „српска зона у Црној Гори“ – контаминирана. И све ми се чини да би требало да или да се опет врати, макар на дан, два, у „Српску“ да се рециклира и врати на фабричко подешавање или да се огрне мантијом и окрене пут неког од манастира.
Недеља је, и прољеће је, и дан је, каже календар, а напољу још царују сумрак и лед ледена зима, тешка и сурова, стозуба и сторепа. И све ми се чини да је, као што би то рекли тамо код тебе, „далеко до мурава“! Остај ми здрав и здраво, како год – иде Ђурђевдан!!! И не заборави ону Патријарха Павла да „ бродови не тону због воде која их окружује већ због воде која продре у њих“. И нека таласа и љуља око тебе колико хоће, чувај се тога зла и талога и не дај да ти продре у душу.
Емило Лабудовић/ИН4С