Недавно је на порталу Антена- М изашао наслов сљедеће садржине: “Чиргић: Наратив о Црној Гори као српској Спарти почетак је посрбљавања Црногораца”.
Ради се о интервјуу којег је Аднан Чиргић, декан промашеног идентитетског пројекта – Факултета за црногорски језик и књижевност (ФЦЈК) на Цетињу, дао Јасмину Агићу, новинару Ал Џазире.
Наслов и текст гдје Аднан “с ужасом” констатује и пласира некакво “посрбљавање Црногораца”, намеће логично питање- у ком свијету тај лик живи, кога он представља и да се није, којим случајем, изгубио у халуцинацијама.
Да би било јасније поводом каквог “губитка црногорскoг идентитета” се толико пренемажу Аднан и његов саговорник Јасмин, неопходно је одсликати визију тога идентитета из угла Чиргића.
Дакле, под “Црногорцима који имају црногорски идентитет” Аднан подразумијева грађане који “говоре црногорским језиком, који стоје док се интонира црногорска химна, којима је свеједно јесте ли православац, католик, муслиман, атеист или агностик, који не желе вјеронауку у школи” и који су присталице Црногорске православне цркве.
Ако је то дефиниција Аднанове варијанте “црногорског идентитета”, онда он заиста нема разлога за бригу јер језиком, којег ударнички ствара на опскурном ФЦЈК, нико не говори, па ни предсједник Црне Горе Мило Ђукановић што је и навео у интервјуу Сенаду Хаџифејзовићу на Фејс ТВ.
Да ли тим језиком говоре сународници Чиргића из Луксембурга који пишу хвалоспјеве “прецеднику Моне Негра Миле Цукановицу, Ђујановицу или Дукановицу”, којега називају и “Вилогорком”, вјероватно ће бити предмет посебног изучавања “цетињских експерата ФЦЈК”.
Ако се томе дода да вјерске секте Дедеића и Лајовића немају вјернике, прије ће бити да је у Црној Гори угрожена Чиргићева изопачена визија црногорског идентитета а не црногорски идентитет који је вишеслојан у сваком погледу.
Историјски гледано- национални идентитет Црногораца је на природан и складан начин давно ријешио краљ Никола Први Петровић.
Он се заснивао на српском етничком бићу Црногораца, српском језику, Православној митрополији црногорској које је имала српску суштину јер су јој вјерници били Срби, али на на моћној црногорској наднационалној компоненти која је била православна Круна коју свако није могао носити.
Чиргићев проблем перцепције прошлости
Чиргић има очити поблем са перцепцијом прошлости у дијелу који се односи на етничко и национално питање у Црној Гори.
Његов политички истомишљеник др Живко Андријашевић је то децидно објаснио у свом историјском огледу „Српство у Црноj Гори“.
По др Живку Андријашевићу, у временима књаза и краља Николе етничким Србима су се у Црној Гори рачунали преци данашњих Срба, Црногораца, Бошњака, Хрвата као и Албанаца римокатолика.
Значи, у Црној Гори тога времена је живио српски свијет или “свет”, од чега Чиргића љута грoзница тресе, што је очито јер у Србе тада нису рачунати само Албанци исламске вјероисповијести, док остали јесу.
У Црногорце, што је била елитна наднационална категорија, су се рачунали само и искључиво православци, односно преци данашњих Срба и Црногораца.
Самим тим, у доба краља Николе Црногорцима се, разумљиво, нису третирали преци данашњих Бошњака, Муслимана и Албанаца.
Дакле, уколико би времепловом отишао у времена краља Николе- Аднан Чиргић би био третиран Србином исламске вјероисповијести али га нико у Црногорце не би сврставао.
Додуше, нико адекватан га ни сада не урачунава у Црногорце јер тај лик у себи нема ништа црногорско.
Допуна свему је факт да Аднан Чиргић није принципијелан у том свом шовинистичком тумарању кроз идеологије и етикете. .
Рецимо, ако на 28,73 одсто грађана Црне Горе који се изјашњавају као Срби Чиргић гледа као на последицу “посрбљавања Црногораца”, тада је логично да на 8,6 одсто Бошњака и 3,31 одсто Муслимана у Црној Гори природно гледа као на последицу “турчења Црногораца”.
Он ову другу опцију уопште не спомиње јер то удара на његов прави, није битно који, али свакако- нецрногорски идентитет.
Све су прилике да, када је у питању “турчење”- Аднану “окице цакле од среће” јер не пројављује анимозитет према тој историјској појави, а од помисли на некакво измишљено “посрбљавање”- из истих Чиргићевих окица намах “горке сузе лију”.
Зато се и намеће питање- да ли Чиргић може урадити ишта логично или направити неку смислену историјску паралелу да му теза о “посрбљавању Црногораца” не буде смијешна и прилично глупа!? Очито да не може, нити има капацитете за тако нешто.
Једно је сигурно, све пројекције псеудоцрногорског идентитета су му пропале, његово ламентирање над распалим идеологијама бившег режима, које су доживјеле природну смрт, је постало дегутантно а он сам, тако накарадан, новом времену уопште није потребан.
Војин Грубач/ИН4С