Ирационални мотиви у политици су тешко разумљиви али се не могу занемарити
На пример последњи украјински Мајдан седме годишњице победе које смо се недавно подсетили, имао је своју ирационалну или чак, могло би се рећи мистичну позадину. Да смо говорили само о игри себичних интереса, да је била само фрка око златне векне, онда не бисмо били сведоци геополитичке катаклизме. Само што би неки лопови заменили друге, као што се то десило десетине пута у Латинској Америци. Али тако једноставан исход спречио је првобитни мит о украјинским националистима, а то је да независност од Русије сама по себи треба да пружи Украјини храњен и достојанствен живот.
У ствари, чак и до 2014. Украјина је била апсолутно независна држава на коју Русија није имала територијалних претензија. Шта ово значи у оквиру ирационалног мита? Ако нема напретка, нема ни независности.
Сходно томе, потребно је некако још једном потпуно измислити и одвојити се од Русије. Изведите магични ритуал одрицања од заклетих Московљана. Као што се сећамо, испоставило се да је овај ритуал донео пуно крви и територијалних губитака за народ који нам није био стран али сада локално руководство увек може да криви било какве невоље на „руском агресору“.
Наравно, ово је екстреман пример али исти модел политичког мишљења пројектује се и на друге земље, које с времена на време, понекад на штету сопствених интереса и очигледно под утицајем неког тајног паганског култа, буду навикли да редовно изводе ритуале одрицања од Русије. Списак је добро познат.
То су балтичке државе, које су од свог оснивања русофобију учиниле својим заштитним знаком. Већина вести одатле је о овој теми. Бескрајне антируске иницијативе у свим европским инстанцама. Одвојене и заједничке изјаве о потреби да се свим средствима и снагама одупру Русији. Неразумни састанци слободних утоваривача Ходорковског у Виљнусу. И како, да ли је занат исплатив? Бојим се само губитака од њега. Становништво се расипа у свим правцима. Руско тржиште локалних производа је изгубљено, било да је реч о латвијским папалинама или литванској павлаци.
Изгубљени транзит кроз балтичке луке – приход је отишао у Уст-Лугу. Па чему све ово служи? Немогуће је разумети са разлогом, ово је примитивна магија, плес уз тамбуре.
То су Пољска и Чешка са којима апсолутно немамо шта да делимо и са чиме да се такмичимо. Штавише, постоји много заједничких интереса, како економских тако и културних. Међутим, већина тамошњих политичара једногласна је да Русија на неки мистичан начин спречава њихове земље да живе.
Отуда и борба против совјетских споменика и подршка било којем кораку који некако може наштетити нашој земљи.
Рецимо да у свим тим случајевима постоје трауме заједничке прошлости. Али ми и даље говоримо о политичарима, а не о историјским романописцима. Ево фотографије из вести: Гулбеддин Хекматиар на разговорима у Москви. То је исти инжењер Хекматиар који се борио против совјетских трупа у Авганистану. Нема због чега да воли Русе, а његова историјска траума прилично је свежа. Али он је политичар и ако мисли да му Москва може помоћи, одлази у Москву. Испоставило се да је оријентална особа прагматичнија од људи који високо цене своју припадност Западу – домовини рационалног размишљања.
Али много је алармантније када суперсила почне да се понаша као нека врста лимитрофа. То је оно што нам Сједињене Државе показују недавно. Овде је немогуће позвати се на историјску трауму, јер Сједињене Државе са изузетком Аљаске, никада нису биле део Руског царства. Ипак чини се да би и Вашингтон као и Кијев, веома волели да океан запљусне место Русије. САД почињу да се жале, а то није добар знак. Земља која је дуги низ деценија била пример и остварен сан, која је својим филмовима, фармеркама и аутомобилима пленила друге народе, самоуверено тврдила своје вредности у свету почиње да се жали на спољне силе због којих све иде наопако.
Русија није једина земља на коју се сада жале у Вашингтону. На списку су и Кина и Иран. Али жалбе на Русију су упадљиве у својој ирационалности. Руски хакери и руски блогери угрожавају интегритет америчких избора – није ли то смешно? Руски хемичари и руски шпијуни који трују људе широм света и не могу их на било који начин отровати – није ли то смешно?
Кажу да Бајден као старији човек размишља у стереотипима совјетске ере. Али Бајден тамо није усамљен. Обе странке су се дуго стопиле у антируском консензусу. Да ли заиста нема људи у америчком руководству који разумеју разлику између тадашњег СССР-а и данашње Русије? СССР је заиста спречавао Американце да живе. Постојао је алтернативни план светског поретка, било је акција за његово спровођење у свим крајевима света. Русија нема глобалне амбиције, нити има способност да их задовољи. Истовремено, Русија је умешана у регионалне сукобе који су постали природни резултат распада СССР-а али нема ништа тешко у разумевању његових интереса, јер је Вашингтон спреман да разуме интересе мањих земаља, попут Саудијске Арабије.
Дакле, најновија мржња званичне Америке према Русији не може се заснивати ни на историјском наслеђу ни на стварним интересима Сједињених Држава. То је страх од надолазећег пропадања, осећај губитка контроле над светским пословима, па чак и унутрашњим пословима, који излаз проналази у потрази за спољним кривцем. Појављује се занимљива ствар: Ако би се Русија могла елиминисати из светске једначине, одмах би се пронашло решење: пандемија би била поражена, расно питање би нестало, а економија би кренула узбрдо, а сам Бајден би постао млади наочит човек. Опасност овог митологема је у томе што Сједињене Државе, за разлику од Украјине или Естоније заиста имају средства да униште било коју земљу на свету.
Али претпоставимо, иако је дивље да је руска држава поражена, понижена. Ко ће имати користи од овога? Очигледно нису Сједињене Државе.
Кина главни амерички конкурент имаће користи од тога. Кина би у овом случају успоставила протекторат над најбогатијим регионима наше земље. Тако би победа НР Кине у борби за место главне силе на свету била унапред одређена. Јака Русија ће објективно бити противтежа Кини чак и у најпријатељскијим односима с њом, а слаба Русија ће јој бити додатак. Па шта је рационално значење настојања да се ослаби Русија? И нема смисла, све ово није ништа друго до примитивна магија.
Једном је Русија, напустивши комунистичку идеологију поставила себи врло скроман и како се тада чинило достижни циљ: да уђе у број „цивилизованих“ земаља. У овом реду за њу није било места. Сада морамо размишљати о другом циљу. Тренутно одбијање Сједињених Држава, категорично и глуво за било какве рационалне аргументе, тера нас да ослушкујемо себе, размишљамо о себи и препознајемо се као посебна цивилизација. И нека „цивилизовани свет“ плеше око нас са својим шаманским тамбурама.
Игор Караулов, ВЗГЛИАД