Демонстрације од 27. марта 41. године спадају, бесумње, у оне трагичне мартовске датуме, којих је новија историја Србије препуна. А по последицама – потпуно разорена земља, четири године под њемачком чизмом и од милион и петсто, до милион и седамсто хиљада изгубљених људских живота, вјероватно нема премца!
Споразум намјесника Престола, кнеза Павла, са Хитлером о неутралности Југославије кад је Европа већ била на кољенима, био је нешто најповољније што се за земљу тијех дана могло учинити.То озбиљни историчари (не мислим на оне који су тренутно на Катедри за историју Филозофског факултета) добро знају.
Све ће то покварити стравична, а по исходу трагична енглеска подвала тих мартовских дана, када ће Лондон за свега стотинак хиљада фунти,( колико је коштала куповина војног врха државе на челу са генералом Симовићем), платити „српску душу“, а Србе у рату који је услиједио – преполовити, рачунајући и жртве из претходног, Великог рата (милион и триста хиљада).
Вјерујем да су и пароле „Боље рат, него Пакт“ и „Боље гроб него роб“ из исте, енглеске кухиње, од планера који су веома добро познавали српски хајдучки, али и светосавски менталитет, а које су се тога кобног дана у Београду одлично „примиле“.
Било је тога марта, међу „побуњеницима“ и неколико десетина, претежно црногорских политичких пустокласа, чланова законом забрањене КП, који ће то касније присвојити као свој тријумф и велики празник, под вођством Темпа и Ђиласа. Судећи по њиховим мемоарима, они се због тога никад нијесу покајали. А и зашто би, кад су они само слиједили закључке Дрезденског конгреса КПЈ, тринаест година раније, да „Југославију треба рушити свим средствима“, због чега су, као и због неколико атентата на југословенске челнике, били стављени ван закона.
Они никад неће схватити ни мисију Броза на овим просторима – да у грађанском рату који ће услиједити, што више Срба оде под земљу (копија црне Октобарске револуције)!
Оно што ће ми остати загонетка и до ових дана, јесте учешће мога рођака из Мораче, Патријарха Гаврила Дожића, који је тада подржао демонстранте. (То ће га касније коштати четворогодишње робије у Дахауу, гдје ће му се прикључити, након окупације земље, и св. Владика Николај.)
Нажалост, не сјећам се шта је тим поводом рекао у Мемоарима, јер сам их одавно имао у рукама. Али знам да бих се и сам, у неким млађим годинама, као политички аналфабета, тога дана нашао на улицама Београда. То је тај ментални склоп на који су наши вишевјековни „пријатељи“ Енглези и рачунали…
Узгред, овај текст не пишем због више него трагичног 27. марта, него, управо, због наших освједочених „пријатеља“ Енлеза и онога што су нам годинама и деценијама чинили. Због тога што то наказно пријатељство траје више вјекова, упркос упозорењима најумнијих међу нама!
На овом Порталу цитирао сам Ловћенског тајновидца ( не знам којим поводом) када је енглеском амбасадору на једном пријему у Бечу, тридесетих година деветнаестог вијека, рекао: „Докле ћете ви, Енглези, држати мртву турску руку око нашег српског врата?“ Одговор не знамо, јер га, вјероватно није ни било. Иначе, тада је Османска империја увелико била на заласку.
У овој прилици не бих да помињем и Наполеонов поход на Русију 1812., уз подршку Лондона, због кога је пропао Карађорђев Устанак у Србији… Али, не могу да избјегнем тзв. Берлински конгрес 1878., када су признате двије српске државе, Србија и Црна Гора, и када је Санџак, који их је , по диктату тадашњих велесила раздвајао, припао окупационој Аустроугарској царевини, као и Босна и Херцеговина.
Знам од давних дана за Анекс Берлинског уговора, да се у Србији и Црној Гори историја може и мора изучавати од Немањића, никако даље. И то траје и до ових дана! Да будем искрен, не знам колика је и каква је била у овим уговорима улога Британске империје, али, претпостављам, да није била занемарљива.
Прескочићу деценије у којима су српски владари покушавали да успоставе пријатељски однос са Британском империјом, све до историјских говора Владике Николаја у Лондону 1915.који је, по жељи и заповијести Предстолонаследника Александра, држао у британској престоници , у освит Првог свјетског рата. Тада ће најумнији Србин, после Св. Саве, у некој прилици рећи: „Да није Њемаца, ви Енлези били бисте највећи српски непријатељи!“
Заборав ових ријечи лелићког свеца скупо ће нас коштати у деценијама које долазе.
Поменућу само још крај 1912. и почетак 13. када је на Лондоској конфренцији проглашена, па потврђена држава Албанија , формирана од сточарских арнаутских племена која се, по језику, нијесу могла међу собом споразумјети, да би се Србији онемогућио излазак на Јадран. И када су Срби из Црне Горе и они из Србије, уз погибију 12 хиљада ратника освојили Скадар, онда је енглеска и аустроугарска флота у Јадрану, запријетила црногорском краљу Николи, да ће бомбаердовати Црну Гору, уколико његова војска одмах не напусти Скадар.
Тада је, по вољи Аустроугара и Енглеза, зетска престоница Мрњавчевића, Скадар, остао у њиховој новоформираној држави Албанији!
Много тога ћу прескочити, да бих стигао до последњих енглеских наступа према Србији и Црној Гори. Не могу да не споменем однос Енглеске владе према Влади Југославије, која се 41. захваљујујући рођачким односима Карађорђевића са домаћинима нашла у Лондону. И мисијама Лондона у штабовима два антифашистичка покрета у Југославији, код Драже и код Броза.
Знам веома добро шта је Дража у Липову, код мог Колашина, рекао крајем 42. „мисионарима“ Лондона у његовом Штабу, који до тада ни на који начин нијесу помогли покрету Д. М. у Србији и Црној Гори. И поновио је, отприлике, ону реченицу Владике Николаја, која ће и њега и његов покрет касније много коштати. Захваљујући Брозовим пропагандним центрима у сјеверној Африци , Лондон ће потпуно промијенити подршку од генерала Драже према Брозу, крајем 43. године, када ће по њиховом диктату млађани краљ Петар позвати припаднике краљевске војске у отаџбини да се ставе под команду Броза!?
У том контексту карактеристична је и она Черчилова изјава: „Није важно да ли ће у Југославији владати монархисти, или комунисти, јер ми нећемо тамо живјети“.
Управо због тога не би требало да нас изненади ни понашање Енлеза након пробоја црногорских и херцеговачких трупа кроз Лијевча Поље, када се на ријеч Секуле Дрљевића тамо предало усташама 15о српских официра, који ће касније бити спаљени у Јасеновцу. Пуковник Павле Ђуришић и књижевник Драгиша Васић, Дражин „идеолог“, и баш као и Дража русофил, биће претестерисани оним великим шумским тестерама…
Они који су се у теретним вагонима докопали Аустрије, биће враћени од стране њихових „пријатеља и савезника“ Енглеза, на поклање Брозовим џелатима, код Зиданог моста и Кочевског рога. Ту је звјерски побијено и булдожерма затрпано преко десет хиљада црногорских и херцеговачких родољуба.
Такву судбину је доживио и мој ујак, потпуковник Гаврило Гајо Радовић који је код Зиданог моста стријељан са „још девет бандита из Доње Мораче“.. Његов рођени брат, Илија Мијатов, Радовић, предратни официр и професор Војне академије у Требињу након рата, двадесет година ће провести у чину потпуковника, због брата Гаја, да би тек у вријме смрти у Београду, добио чин пуковника ЈНА.
Због овог стравичног злочина код Кочевског рога, колико сам примијетио, Енглези се никад нијесу превише сјекирали.
Рећи ћу у овој прилици да генерала Дражу нијесу заробили Крцунове убице , већ енглески специјалци, на превару, наравно, који ће га, болесног, из његове Србије авионом превести до Сарајева, а потом изручити београдској Удби, гдје ће дрогиран (по признању српске љекарке) наступити на сопственом суђењу.
У сјећањима шта су нам све наши енглески „савезници“ радили, не могу, наравно, да не поменем и оно бомбардовање српских и црногорских градова концем Другог свјестког рата. Тада су нам наши „пријатељи“, а понајвише Енглези, сручили товаре бомби на Београд, Ниш, Крагујевац, Краљево, Ваљево, а у Црној Гори на Подгорицу и Никшић. Било је то по наруџби Броза, али су се као потписници захтјева за бомбардовање савезника појавили Брозови генерали, Коча Поповић и Пеко Дапчевић. Мотив је, наводно, био уништавање Њемаца у одступању. По мојим сазнањима, само је један Њемац погинуо, али су страдале хиљаде Срба и њихових градова!. Занимљиво је да тада (а ни прије) нијесу бомбардовани ни Сарајево, ни Загреб, ни Љубљана…
Енглези ће се поново прославити у бомбардовању Срба 99. године, када су њихови авиони, уз припомоћ америчке и Њемачке (упркос Уставу) авијације, сручиле тоне бомби, укључујући и оне са осиромашеним уранијумом, на српске територије! Тада ће Тони Блер, предсједник Британске Владе, уз најпогрдније изразе на рачун српског народа, које ни Гебелс не би могао смислити, изјавио: „Једва сам наговорио Клинтона да бомбардујемо Југославију!“ Али га је, ипак, наговорио!
Ова прича се поприлично развукла, упркос мојој журби да дођем што прије и до ових дана. Ту се, дабоме, не може прескочити ни Сребреница, највећа подвала српском народу у минулом вијеку.Свједоци смо готово невјероватне и зачуђујуђе енглеске упорности да се тамо по сваку цијену произведе „геноцид“ и да се он, наравно припише читавом српском народу ( како би се, ваљда, њихови пријатељи Њемци мало од тог бремена одморили)!Свједоци смо њиховог покушаја у Савјету безбједности УН да се готово на силу, прогласи „геноцид Срба у Сребреници“, као и њиховог упорног настојања да се у парламентима српских земаља усвоји таква квалификација. Ако се сјетимо збиввања у срамном тзв, Хашком трибуналу, видјећемо да су управо енглески тужиоци на томе највише инсистирали!
Овдје ми се неизбјежно намеће питање: Шта су англески САСовци радили у Сребреници и около ње, након њеног ослобођења? У једном извјештају холандског батаљона, који је обезбјеђивао Сребреницу, остаће записано да су припадници специјалних британских јединица тамо боравили више дана, да су ујутро одлазили у непознатом правцу, а да су долазили увече, чистећи упрљану одјећу, али и – оружје! Откуд они ту и по каквом задатку? Не треба много памети да се закључи како су они тамо радили на производњи „геноцида“ у Сребреници. Да су, највјероватније, учествовали у стријељању заробљеника 28. муслиманске дивизије, баш као и Диверзантски одред, састављен од плаћеника Хрвата, Словенаца, Муслимана пуковника Беаре (у чијем је саставу био и чувени хашки „свједок“ Дражен Ердемовић!)
Иначе, пуковник Љубиша Беара, неутврђене националности, прије ратовања у БиХ, био је главни чувар Брозових Бриона пуних 15 година! Он је од команданата који су освајали Сребреницу упорно тражио да му дају један број бораца наводно „за транспорт заробљеника“, али су га готово сви одбили.
Тако ће се десити да ни САСовци, ни Љубиша Беара са својим плаћеницима не могу да намире број побијених муслимана, довољан за проглашење геноцида!
Умјесто личних опсервација цитираћу исказ највишег представника Уједињених нација на територији Сребренице, из 1995. године, Американца Филипа Корвина, који је непрекидно, све до своје смрти 2010. године тврдио да је тада „у Сребреници убијено око 7оо босанских муслимана и да је разлика између тог броја и 8.ооо који се стално пропагира – политичка. Сребреница је очигледно исполитизована, како би се српски народ неосновано оптужио и трајно завадио са својим сусједима“!
То нашим енглеским „пријатељима“ очито не смета да би се и до ових дана неуморно залагали, ако не за проглашење „геноцида“, пошто то није прошло, оно бар за кажњавање оних који то не прихвате!
Иначе, енглеска контраобавјештајна служба МИ6 веома је присутна на овим балканским просторима. Никако да схвате да Велика Британија одавно није империјална сила. Али нема никакве сумње да могу да нанесу много штете државицама које покушају да буду суверене. Ја сам се са једним пријатељем кладио да ни оне чувене приштинске таксе, које су Србију коштале милијарду евра, нијесу њемачка, већ енлеска „измишљотина“ Немају Њемци, који нам „мисле добро“ стољећима, баш као и Енглези, толико маште…
Не бих овом приликом подробније да се бавим улогом енглеских специјалаца у ликвидацији Зорана Ђинђића и њиховог наочитог плавокосог пуцача, који су се одмах након обављеног задатка специалним авионом изгубили са београдског аеродрома, јер сам о томе на овом Порталу, недавно писао У Београду им је остала логистичка подршка, од којих су најмање двојица били „носачи ковчега“ . Злосрећни Звездан Јовановић, који је под пријетњом ликвидације породице, пристао да буде „убица“, невин труне у затвору већ 16 година, само због тога што је једног од ове двојице шутнуо ногом у дупе у просторијама Команде ЈСО!
Тонија Блера одавно не виђам у својству савјетника у Београду, али то не значи да је он дигао руке од Балкана.
Судећи по вишемјесечној активности његове амбасаде у Подгорици, није искључено да им Блер, као освједочени српски „пријатељ“ и у овим судбоносним данима за српски народ у Црној Гори, макар телефонским савјетима, помаже.
По мојим неутемељеним предпоставкама, управо се ту кувају кадровске и програмске „шеме“ које могу одлучујуће утицати на будућност Црне Горе. У томе судјелују и неки офирани, али и они други, доскора агенти спавачи. Амбасада наших „пријатеља“ преко баре, има овога пута, мада, можда, гријешим, само улогу „помоћника“.
Наравно да послије свега човјек мора да се запита – откуд таква и толика, вишевјековна „љубав“ према Србима? Одговор који се најчешће може чути – како су Срби мали Руси, па због тога. Или што је наша кућа на сред пута… Ма, неће бити. Срби су малобројни, али велики Божји народ, који само захваљујући Господу траје и до ових дана.
И стари Аријевски народ, са чиме ни Енглези, ни Њемци не могу да се помире…
Нека нам је Господ на помоћи. И да никад не заборавимо ријечи најумнијег међу нама у последњим стољећима, св. Владике Николаја!
Јован Лакићевић/ИН4С