09.11. 1989. године мој комшија Владо затекао се у Берлину приликом рушења берлинског зида. Већ неколико дана прије његовог доласка, 04.11. у 48 сати 30 000 Нијемаца преко Чехословачке је побјегло на запад. Само у Дрездену 5 000 људи се покушало укрцати на влак који је возио за западни Берлин. Пар година касније рекох му у шали: “Владо, ти си рушио моје идеале.”
Ни сам нисам био свјестан колико је та моја изјава била тачна. Пад Берлинског зида означила је крај биполарног међународног поретка, са двије велике силе Америком и Совјетским Савезом. СССР се у наредне двије године расформирао, Kина је била још миљама далеко од своје данашње снаге и свијет је можда први пута у повијести постао униполаран, са Америком као једино свјетском суперсилом, једином глобалним империјем. Никад ни једно царство на кугли земаљској није било моћно као тада Америка.
Деведесете нису биле само периоду у којем је америчка војна, економска и политичка снага била на врхунцу, већ је и и њихова мека моћ, односно привлачност америчке културе и начина живота била највећа у повијести. Никад ни једно царство није било толико привлачно за све остале нације. Рим је своју културу морао ширити маче, док су људи у Америку хрлили сами.
Никаква протутежа Америци није постојала, лик симпатичног пијаног Руса из тадашњих америчких филмова јако добро утјеловљује утјецај који су на свјетска дешавања имали Русија и Јељцин. О Kини нитко озбиљно није ни размишљао.
Ипак, у таквим околностима један народ, једна земља имали су храбрости да Америци кажу “не”. 10 година Америка ће потрошити на тај народ. 10 година је Америка водила рат против те земље – економски, пропагандни, психолошки, хибридни, неокортикални, психотронички, а 1999. и оружани.
Један од водећих свјетских експерата за глобализам, Робин де Руитер овако ће описати агресију Америке и НАТО пакта на Србију: “Напад на Србију, односно СР Југославију био је прво ратно дјеловање у којем је НАТО прешао из обрамбене војске у интервентне снаге.”
2014. предсједник Руске Федерације, Владимир Путин у свом говору пред руском Думом приликом присаједињења Kрима матици Русији открио је да је током агресије НАТО пакта на Србију схватио каква је судбина намијењена Русима. Тих десет година у којима су се амерички естаблишмент и западни центри моћи опсесивно бавили Србима, дали су могућност Русији да се консолидира и поново уздигне, Kини да се изроди у свјетску силу. Било је то десет година које су изродиле нови мултиполарни поредак. Десет година које су спасиле свијет.
Срби су једини бијели народ који је након 1945. пуцао на Американце и Американци на њега. Срби су ушли у оружани сукоб са САД-ом и НАТО-пактом, онда кад се Руси ни Kинези нису усуђивали са њима ући ни у дипломатски сукоб. Никад у повијести човјечанства већа сила није напала мању. Никад није био већи несразмјер у војној снази, економској моћи и броју становника него у том рату 1999.
Нијемци који су 1989. рушили “Берлински зид” као симбол жељезне завјесе и неслободе, нису могли ни слутити да ће запад само 30 година касније личити на конц-логор. Да ће све грађанске слободе, чак и право на слободно дисање бити погажене. Да ће нестати синдикати, радничка права, да ће стандард драстично падати, а да ће расти само репресија, забране и рестрикције.
Совјетски Савез је имао гулаг за неистомишљенике, а запад је постао гулаг. Сви режими су затварали оне који су се бунили, а само је запад затворио своје грађане који се нису бунили. Против тог и таквог запада Срби су се борили деведесетих. Творнице лажних вијести ББЦ и ЦНН тада су демонизирали Србе.
Србија је на погрешној страни повијести била само онда кад су повијест писали погрешни. И 1914. се чинило да је Србија на погрешној страни и 1941. и 1999. Повијест се непрестано понавља, луђачка потреба западњачке цивилизације за посједовањем и освајањем одвлачи милијуне у смрт. Највећа свјетска царства, Римско, Бизантско, Франачко, Османско, Хабсбуршко, Њемачко… јуришала су на Србију на врхунцу своје моћи. Тих царстава одавно нема, а Срби су још увијек овђе. Kосово чак и данас стоји као надгробни споменик и доказ да западњачке елите нису спремне извучи поуке из крикова умирућих у бурној прошлости Балкана. Срби ће им то опростити. Историја неће.
Горан Шарић/Видовдан.орг