Август 1998:
Отац је већ 1998. знао да ће нас НАТО бомбардовати, зато нас је тог августа одвео на море у Бечиће, где смо се провели као никад, као права породица, знао је да следеће године вероватно нећемо моћи да идемо, или да ћемо ићи, али као деца погинулог учесника у рату. Бележио је сваки смешан моменат, фотографисао је сваки наш осмех, пливање и скакање у воду. Стотинама километара источно, његове младе колеге су увелико гинуле у борби за отаџбину.
Крајем августа се родила Ана, кћерка нашег породичног пријатеља. Њен отац се управо вратио са Косова и Метохије и доживео је да види своју тек рођену кћерку. То је било невиђено славље и фешта. Посматрала сам бебу величине векне хлеба, бојећи се да је пипнем, као да је нека порцеланска лутка, несвесна како је она свима заправо удахнула наду и жељу за животом.
24. март 1999.
Мајка ми спрема гардеробу за вртић ујутру, ни она ваљда није веровала да су толико луди да нас заиста бомбардују. Пита ме шта бих хтела да носим, из топа бирам “свечану” сукњицу на фалте и најмодерније папуче које свирају, које сам добила на поклон од чика Мигета.
Тих дана нам је дозвољено да гледамо “Есмералду” и музику на тв Кошави, када почну вести, одлазимо у другу собу да гледамо Нинџа корњаче и Жикину династију наснимљену на вхс касети. Само понекад из друге собе чујем стално понављану реченицу “суверенитет и територијални интегритет“ и мрмљам то себи у браду док узалуд покушавам да изговорим исправно. Есмералда пада с коња, сцена се одједном прекида, почињу вести, и почиње рат Србије против остатка света.
Мајка трпа све наше ствари у року од два минута, док водитељ вести мртав озбиљан чита упуства за понашање у вандредним ситуацијама. Почињем да схватам да одлазимо на дуже време, и крећем да плачем и вриштим да нећу да идем из куће.
Мајка ме је само погледала, није имала ни времена да се дере, тада сам схватила да је ситуација заиста озбиљна, и по први пут у животу за својих 6 година схватам да треба да ућутим. Све што се тада десило ми делује као неки сан, као кроз измаглицу се сећам језивог мрака, скривања испод седишта полицијског аутомобила и како је отац једва успео да нас довезе до села. Оставља нас тамо, и одлази на дужност, ту ми је читава родбина, две сестре од тетке, сви преплашени успаничени, спавамо у две собе, поређани као сардине. Мајка ми покрива уши док спавам да не чујем бомбе, тетка ставља неки језиви фротир на прозор, бојим се као никад, недостаје ми кућа и недостаје ми тата, два пута сам се упишкила ноћу у кревет, док ми нису запретили батинама.
Пролазе дани и недеље одрастања под бомбама. Учим да читам, да везујем пертле, играмо се царе царе господаре, док не почне ваздушна опасност и док нас уз цику и вриску не отерају у куће. Виђам слике погинулих и рањених на тв-у, знам ко је Милица Ракић и шта јој се десило, слушамо бабин радио шта је све погођено и где, РТС је гађан и губи сигнал на неких пола дана. Отац ми је тих дана дежурао ноћу, усред ваздушне опасности, од једне до друге стране панчевачког моста. Све изгледа нормално, само што уопште није.
Долази паклени мај месец, који нас је све вратио у сурову и тешку реалност.
Случајно сам улетела у собу и видела измасакрирана тела на пијаци у Нишу, старијих људи, трудницу, њену мајку како запомаже на капији. Тог момента, тек сад схватам, да је тог момента моје детињство било заувек завршено. Сањала сам касетне бомбе, престала да се играм, нисам се одвајала од мајке. Бомбардовање је сваким даном постајало све жешће, бомбе су прво кренуле да падају у околини села, онда и у самом селу. Стајала сам сама у кухињи, сећам се као да је било пре сат времена, било је неко дивно време и језива, чудна тишина. Тишину прекида звук авиона, чујем га како ми се приближава иза леђа, немам ни седам година и мислим то је то, сада ћу погинути, поново језива тишина од неколико секунди и онда прасак, стотинак метара преко пута наше куће. Отварам очи и схватам да сам жива.
Следеће чега се сећам је да сам код куће у Београду, чују се аутомобилске сирене, мирис слободе се буквално осећа у ваздуху. Онда је уследило једно буквално и велико ништа, постајемо свесни кроз шта смо прошли, нема струје, нема посла, пара, земља је потпуно уништена и разрушена. Сећам се мојих родитеља и њихових ћутања и залуталих погледа, као да су негде далеко, али свим силама се труде да некако наставе живот, да ме воде на прегледе и припреме за школу. Тек што сам нацртала половину сестрине руке, психолог је само рекао “видимо се у септембру.”
Многи од вас ће се сада запитати зашто ја све ово пишем. Пре свега, јер ми је лакше да се суочим са свим тим болним емоцијама и сећањима када их претворим у слова и речи. Склапам и лепим делиће свог, бомбама разрушеног и разбуцаног детињства, у покушају да разумем, никако не и да оправдам.
Због тога што су нас претворили у број, колатералну штету. Што за њих нисмо били људи.
Због тога што 1999. годину памтим много више по бомбардовању, него по томе да сам те године пошла у школу.
Због тога што ниједно недужно дете више никада не треба да доживи оно што сам ја и моји вршњаци.
Пишем вам ово због тога што моји родитељи читав свој живот деле на период пре и после бомбардовања. Зато што су због бомбардовања неповратно физички и ментално уништени, заједно са читавом својом генерацијом.
Осећам потребу да викнем гласно уместо њих, јер они више немају снаге.
Хоћу да сметам, и хоћу да подсећам, сваке године. Оваквих прича је на хиљаде, неко није доживео да их исприча.
Кажу да је то био инцидент, да треба да заборавимо, а ја кажем да не треба, и да је морална обавеза сваког нормалног и пристојног човека да памти. Ако заборавимо, за седамдесет година ће нам деца и унуци учити у школама како је Србија напала НАТО који је само хтео да помогне, и како је осиромашени уранијум у ствари витаминска бомба.
Једва чекам неки наредни скуп НАТО лобиста у Србији, да им ово прочитам.
Ивана Станојевић/Видовдан.орг